Позориште

-=>

бебе 18 едсбљејћ—

пеницама и на средини сале, Латини Срби. Милош, попев се још за један ступањ више, оилане буздован. Сви се мало јаче пригну ка отвору од балкона ц гледају. Још јача тишина. (Пауза.) Један Латин (машућ главом). Богме претурио! Други Латин (мрско). Није претурио ! Голубан (пред свима). Претурио, богме, те још како. Него ход'те да вам шапнем једну: Замолите доброга опата, Да вам мало мисе поочита, Да се коме што год не догоди. Милошев је топуз самовоља. Лудоглав је, починиће јада. (У тај маг чује се пад топува, тресак и крта; ње прозора и пешто јаука). Не рекох лиг (да се) Сад ће, Голубане. Некоме се, богме, присмучило. (Ближи жагор ч јаук). Шта ћеш, брајко; ко те је терао Да подмећеш слабачко ти плеће:

Каква ти га хала почешала: Зна ћеш вазда мене и уштапе,

(Улази мања гомила; с њоме натред Антун; за њим звонар. Гољубан, видевши везану леву руку Атаунову, за се),

Још на земљи има божје правде. Побегао, братан, у Латине, Ал га стиго врпески шестоперац: Тако сваком брату Србљањињу Ком је тешко у својему јату. Антун (стаје на среду; око њега купе се Латити). Ја се десих у црквеној порти (мршти се од бола). Кад је топуз доле потегао ; (исто мрштење). Окрзну ме мало држаљетом, Избио ми лакат из чашице: Памтићу га. . . јаох! целог века, (Сви око њега м сажаљевају га). Опат. (притворно). Шта, ћеш, синко, судбина ти така; Што те снашло попретрпи мало, Своју судбу трпљиво понеси. Кад те боли, сети е' Исукрста.

(Свршиће се.)

ЛИСТИЋИ.

СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ. •

(Господар новница. Позоришна играу 4 чина и 5 слика, написао Жорж Оне, превео М. Ђ. Тлишић. За Нови Сад првина; приказана 28. јануара о. г. (Свршетак).

Што се тиче самога приказа ваљало би много штошта рећи. Ми ћемо побрати најглавније, да се из тога види, куда смерамо.

Као што рекосмо, права садржина и лепота овога комада је у богатим, али некако прикривеним пеихолошким моментима. Њих ваља похватати и достојно проценити, па да се може признати истинитост и природност целога склопа. Читава радња и све прилике овога комада ву тек мањи део његове праве садржине, тек, тако рећи, нуждан, конкретан израз онога, што се у души појединих особа и карактера развија и збива.

По томе је најглавније, да баш ти душевни процеси нађу ону интерпретацију, каку им је писац наменио. Душа и опет душа — то је ду-

ћша и живот овом комаду, па њу треба изнети. Речи и друга конкретна срества не иду увек у корак ес њоме — често једно друго и у лаж тера — па ко би се само на та срества ослонио, промашио би најбоље намере пишчеве. Иза, његових речи и изражених мисли; иза његове радње и свега што нам је могао пером изнети, има још читав свет исто тако богат и обилан, па то треба да добије свог достојног — ма и немог — израза.

На жалост морамо констатовати, да на нашем приказу не осетисмо те дубље студије. И најтлавнијим репрезентантима недостојао је баш тај унутарњи живот, она скривена борба у разним фазама, она вешта уста, што само за то говоре, да се притаје. . . па то нам је умалило уживање овога вечера.

Г. Ружић (Дерблеј) заслужује најмање тај укор, и ако ееина њему видело, да се имао 60рити са неким тешкоћама, Главније моменте у душевној револуцији својој репродуковао је чисто

пне