Позориште

со

до

" 9 еј ој —

и јасно, да је гледалац у свакој прилици могао видити, шта се у њему збива. Мирноћа и хладнокрвност, што их душевна надмоћност пружа; разборитост и трезвеност; осећај и страст добили су жива израза и у главу, и у кретању, и у мимици. Само нам се чини, да прве сцене с Кларом (1, чин) са неке хладноће осташе сувише бледе. Дерблеј, истина, није ни у којој прилици нагла и еруптивна нарав, али гдегод пристаје, гдегод што ради, чини то и по овећају и по уверењу. Он нигде не сме бити пасиван, а најмање онде, где се тиче тако важног корака, као што је женидба, са Кларом. Ако сам писац није то изриком рекао; ако му за ту прилику није речима помогао, даје глумцу у нацрту Дерблеја карактера маха, да он то допуни и изведе.

Још се већим правом можемо то пригововорити гђи Вујићки (Клари) Она је и данас била у свом обичном елементу, у трагичној патетици, и једва у два у три маха да се могла ослободити тога. Глас, покрети, мимика и све друго показивало је само бол и вечити бол, а од других потреса душевних слабо се што истицало. И где је било афеката, претурили су се и опет у чисту патетику трагичне нарави и Вујићкина Клара изметла се у један мах у трагичну јунакињу. Колико то није одговарало ни самом карактеру Кларином, а баш ни ситуацијама, у којима беше, толико, и још више, сметало је то целом ансамблу и правој замисли пишчевој. Клара није трагична јунакиња; Клара није ни јунакиња ове драме, па ко јој својом игром извојује то место, тај се огрешио о уметничко схватање те улоге. Дерблеј је душа»; Дерблеј је центрум свему и ако се мало истиче; па ко то заборави, те, тако рећи, на своју руку ради, сувише независна активитета, развије, тај је изашао из склада целога склопа. То се девило и г. Вујићки, и ја сам уверен, да је било много њих, који, по игри г. Вујићке еуг дећи, себе запиташе, за што је Оне том комаду дао име „Господар ковница“, кад би било приличније да је наслов „Клара Болијева“. По гдекад би тако што могло ласкати глумици, да је на својим плећима комад повила, али у овом случају је то погрешка. Тиме што г. Вујићка није истакла све оне психолошке моменте оним начином како их је писац замислио; тиме што је из пасивног утицаја прешла у пуни активитет, заинтересовала је публику побочним предметом, а не правом садржином, и учинила је, да је читав комад друкче схваћен.

Гђа Ружићка (маркиза Болијева) учинила је од своје мале улоге лепу сличицу. На њој се лепо видео онај снажан уплив, што га је Дерблеј. на целу околицу своју имао. Душевни пре-

врат показао се у свему, и то баш у оној Форми, к је одговарала нарави марчизиној.

И гђца Ленка Хаџићева (Атенаида) истакла је разговетно главне црте свога карактера. Амбициозна, богаташица, хвастава изаједљива супарница, па онда жена, која има образа, да и под кривицом ликује и да се брани — све је то изишло из игретђце Хаџићеве верно и истинито. У сцени са Кларом била, је гађа Хаџићева доиста изврена.

Г. Добриновић (Мулине) унео је у своју улогу таман толико комике, колико је нужно. Здравица му беше изврена, а и разлагање о дуелу пропратио је начином, како га нарав улоге захтева, Мулине је парвени у свима потезима, а сујета његова добила је лепог интерпретатора у нашем уметнику.

Г. Миљковић (Војвода, Блињи) слабо се истицао. Чини нам се, да је овога вечера био болестан, па с тога не ћемо о његовом приказу говорити.

Г. Турђевић (Октав) као да није дубље

студирао значај своје улоге за се и у свези са целим еклопом. Његов Октав је без боје, и ми управо не знамо, шта је он сњиме хтео. Са свим погрешно је схватио ону ситуацију, где јавља, да је заволео Сузану.

Други представљачи или нису имали прилике, да се више истакну, или нису то умели. Некима од последњих могли бисмо искрено рећи, да нису за'позорницу, или да бар морају е вољом радити, ако ће да се опросте почетничких погрешака. О уметништву или тек о глумачкој рутини не може још бити ни разговора.

Целина представе није са свим задовољила. Узрок је томе онај, што смо га напред истакли — дакле слабо појентирање пепхолошких момената — а понешто и елаба игра епизодиста. Док нема склада у целој игри, док омахне ман најситнија улога, већје много изгубљено. У кору не сме ни један глас погрешити.

— л

(Недељни ред позоришних представа.) У уторак 4. Фебруара: „Чаша воде.“ Шаљива игра у 5. чинова, од Е. Скриба, превео В. В. — У четвртак 6. Фебруара трви шут: „Лсунта Леонијева“. Позоришна игра у 5 чинова, написао А. Билбрандт, превео Ј. Грчић. — у суботу 8. Фебруара с новом поделом улога «рви шут: „Нови племић“. Позоришна игра у 5 чинова, написао К. А. Гернер, посрбио Л. Телечки. — У недељу 9. Фебруара: „Сабља Краљевића Марна“. Алего-

рија у 2 дела, е песмама, од Ј. Ђорђевића и А. Хаџића, музика од Д. Јенка.

Издаје управа српеког народног позоришта,

је

ЕТ