Позориште
5
Њ
Пс
боја 82
ејесбљеј-—
Опат (изненађен даром, устане нагло, обрадован). Имаш право, господару бане, Опклада се мора намирити: Каптул прима хиљаду перпера, Дар достојан такога јунака Као што је Милош Обилићу.
(Шовраћа се мир пч живост. Само они Латинти, који су ушла у опкладу, сели и покуњили се.) Бан (весео).
Кад је тако све на миру прошло,
< Шта мислите, господин“ опате,
Чим Милоша госта да дарујем 2 Опат.
Бирал" поклон, то приличи теби. Бан.
Ја бих рек'о, да ће лепо бити,
Да се Милошем савез учинимо.
Латини, Савез 2 Бан.
Да га овде оженнмо. Ето мојих кћери и сестара: Нека бира, коју срце хоће, Да га двори, да га разговара, Да ] обома мило живовати.
Опат (лукаво смешећи се, погледа госпође). У по света нема таке деце, Као што су наше приципкиње : Та гледни их само Обилићу !
(Милош се снебива; принцишкање се намвштају, усимјају и узимају што боље позитуре.) Полихроније.
Зет твој, бити, господине бане,
Дика би била свакоме јунаку
У широкој нашој царевини;
Ал наш Милош, да га Бог поживи ! Украо је срце књегињици :
Лепосава одавна га љуби,
Џа смо децу летос заручили;
Па ми рече млада верецица:
Припази ми, оче, на Милоша,
Да га која не збуни Латинка: Златоткану даћу ти Фелону
И голФију од ливена сребра —
Главе ево, не дам вам Милоша !
(Госив се намрште. Милош им се проближи Млађим
наставе с њима сужопаран, нем говор.)
цч поклон. Латинима драго, а госте
(Свршиће се.)
ЛИСТИЋИ.
о
СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ.
(Граничари. Позоришна игра у 3 чина, «
пеемама, од Ј. Фрајденрајха, за српеку позорницу удесио А. Хаџић, музика од А. Максимовића.) Новосадској позоришној публици познати су „Граничари“ већ одавно; отуд је ваљда и престављена у недељу 29. јануара пред прилично празним клупама. Од евију овогодишњих представа ова је била најслабије посећена. - Приказивање је ишло доста добро. Можда, је на глумце и глумице утицала много празнина у многим клупама.
Главне улоге биле су у рукама гђе Ружићке (Маца), г. Ђурђевића (Андрија), г. Добриновића (крчмар Грга) и г. Кестерчанека, (Сава Чујић). Улога Мацина ј је потпуно за гђу Ружићку. Она је приказује од првог приказа „Граничара“ на нашој позорници и свагда вешто у свима моментима. И овога пута било је тако исто; додаћемо још, да је местимице сама себе савлађивала, те није прелазила одмерену игру. Маца
је скроз жалосна, а „Граничари“ су пунитужних призора, те не треба Маца мало само, па да сузе натера на очи публици, Исто тако и г. Добриновић одговара крчмару Грги, томе правом магазину особите неке мешавине. Не верујемо, да је и сам писац „Граничара“, Фрајденрајх, који је Гргу за себе удешавао, приказао га лепше и пријатније. Особито нам ваља истаћи с похвалом и нему игру Добриновићеву у овој улози, а нарочито у призору када сви траже пардона од обрштара. Г. Ђурђевићу није првина улога Андријина. Он би био потпуно за ту улогу, кад би могао у неким призорима показати више самосталности и окретности. Граничар, који је прошао толике земље и борио се толико, ма да је мирне и благе нарави, ипак мора бити одрешитији. Г. Ђурђевић схватио је Андрију као сувишее благог, да рекнемо слабог и мекушног граничара, иначе је при опраштању с Мацом и у лудилу био на свом месту. Г. Кестерчанек је у удови Чујићевој изашао пред нас у већој ки тежој улози, али у улози, која не одговара
~
ту