Позориште

Ч

Зе Е

— бе дон 88 сј.обосј—

толико његову темпераменту. Данас нема у позоришном друштву члана за интригана, те се тако улоге те врете додељују час овом а час оном, свакојако у том жанру нерутинираном глумцу. Није дакле ни чудо, што се не прикажу таке улоге као што ваља и као што би требало. Од г. Кестерчанека не можемо тражити вештине и рутине у улози Савиној због тог, што он не приказује таког соја и кроја карактере. Осим тога он је још млад глумац, а много му смета и за наше уво необичан нагласак и говор. Напоследак додајемо, да смо као Саву Чујића гледали вештаке у томе: пок. Суботића и Марковића, те с тога нас и није могао Кестерчанек задовољити сва, свим. Међу тим хвала му на труду и доброј вољи; то му морамо признати, да је чинио све, што је могао. Међу осталима, спомињемо особито гђу Л. Хаџићеву, ту Немицу собарицу, која тако лепо српско коло игра, затим г. Милојевића као обрштара.

Још једно. Недељом су досад обично давани такви комади, у којима се редовно играло коло на бини. У публици има увек таких гледалаца, којима се коло у толикој мери допада, да своје допадање изражују врло непријатним начином: они лупају ногама, штаповима и седалима и дигну таку ларму и лупу, да је ужасно непријатно слушати, осим тога није то ни лепо. Не устајемо против израза допадања, јер наша публика је и тако у том штедљива јако, него устајемо против начина, којим се допадање исказује. Ако се ма како даде томе на пут стати, било би то у интересу и публике и позоришта.

џ.

НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ У ЗАГРЕБУ.

(Царев црнац, драма младога немачког пи сца Рихарда Фоса, приказала се 28. јануара о. г. први пут на загребачкој позорници. О тој представи пише „Млепас“: „Фос је покушао да у драми допева оно, што је Џушкин у приповетци почео. Пушкинов прадед беше црнац. Руски, на име, посланик у Цариграду случајно га прекупи и посла у Петроград на дар цару Петру великом. Петру на брзо омили црнац, па науми, да га ожени неком одличном девојком. Девојка се плашила црнца, па је с тога зазирала од њега. Како је Џетру ипак пошло за руком да венча црнца с девојком, тога нема у пушкиновој приповетци, која је, као и многа друга дела, остала недовршена због преране смрти песникове. Управо то приказује Фоеова драма. По Фосу прогна Петар девојку и црнца

на пусто острво, где су млади принуђени, да

заједно живе. Овде се девојка не плаши црица, него га управо презире, јер не може веровати, да може и под црном кожом бити племенито

срце. За пет чинова приказује нам писац доста, сухопарно и неприродно, како девојка на послетку заволи црнца, те се они еретни загрле и венчају. Ова је радња сама собом са свим незгодна за драму, јер се оваке метаморфозе психологијске дају само у приповетци природно и потпуно протумачити. Значај самога црница није приказан природно него је то смеса свакојаких јунака из шилерових, шекспирових, и других драма. Таква је и млада књетиња — са свим неизра-

жена значаја. О техници не ћемо ни да гово-

римо. Диалога је мало, али је за то са свим пуно самих — често сувишних — неболомних монолога, који испуњују сухопарну празнину драме.

На просто: драма не ваља, па доиста не знамо, шта је навело управу, да је даде превести и приказати. Ако игде, у нас ваља пазити на новитете, кад и онако на сваком кораку у нашем глумишту налазимо само трагове оне немани, што је дефицитом зову. Но рећи ће ко: Ако се „Царев црнац“ може приказати у Бечу у Бургу, за што се не би могаои — у Загребу 2 А ми ћемо одговорити : Ако се приказују и такве драме у Бургу, то је право, јер је Бург немачко глумиште, па кад Немци немају у овај час 6ољих нових драма, са свим је наравно, да се Фосовим слабијим драмама не затварају врата. Одатле још нико не може захтевати, да се такве драме преносе и на нашу позорницу, будући да имаде много ваљаних и вредних драма, које се још нису у нас приказивале. Наравеки таких ћемо драма мало наћи у данашњој литератури немачкој, али за то тим више у књижевности Француској, руској, пољској, норвешкој, и др. Та није ли срамота по нас Хрвате, што тако слабо познајемо драматску књижевност остале словенско браће. Или зар имаде још кога, ко не би осећао потребу, да се више упознајемо са словенском драматиком него с немачком, кад и сами Немци признају, да им и новелистика и драматика заостаје за Француском и руском 2 На послетку не би ли згодније било онај новац и трошак, што се потроши за оваке нама сувишне покушаје немачке виле, употребити за инсценацију неких хрватских драма, које тако дуго чекају, да изађу на позорницуг Ма дан нису све ове драме савршене, прикажимо бар неке побоље. Нека писац на даскама види, што му у драми не ваља. да то и Немци приказују драме, као што је „Дарев црнац“. Тим такве драме још не добише права, да пређу међу завичаја свога. Да ми пошљемо Немцима неколико својих драма таке вредности, као што је „Царев црнац“, јамачно би нас поштено оперушали. А зар не би радили право на свом глумишту 2“

Издаје управа српског народног позоришта.

.

ву