Позориште

· сажаљења достојно створење, које је само за то

— боја 81 сјбосј—

бита“, одговори тај, што „нешто више зна“, и погледа достојанетвено у дим, који се пуши из његове главе.

Наравно, како би и могао бити „нешто осдбито“, домаћи комад! Домаћи писац, то вам је

ту, да ад осешјов демонстрира, како ми, истина, немамо Думаса и Сарду-а, али за то имамо духовитих критичара. Да ли ће плодови њихова „деловања“ бити еретнији него што су били старога им мајстора Лесинга, то не знамо (јер, као што је познато, и покрај стотине Лесингових коментатора и ученика, још се Немцима није родио други Шилер и Гете), али да домаће драматско песништво напредује и упркос дома-

ћој „критици“, то смо се синоћ уверили. Приказивала се нова шаљива игра нашега вреднога и врло заслужнога књижевног ветерана госп. Јанка Јурковића. Фама је већ била учинила своје: „Комад није бог зна што“. Приличне празнине у партеру и у ложама (ма да је био „непар“) поучише нае, да се приказује — домаћи комад. „Чаробна бележница“ није никаква Рајмундијада (јер би у том случају позориште било дупком пуно), али за то је ипак вредна, да се види. __Артур пл. Гојиславић млад је властелин, који је „уз обитељски грб са 8 медвеђе главе наследио и мало неко добарце од својих предака; кандидат државне службе, а међутим члан и вођа становите врети „јешвеззе дотбе, младић не без талента, али слаба знања ; уживалац — 4, боп! рих, по начелу, да се само један пут живи; нити злочест нити добар. Њему је мода и бон тон савешћу, Фраза више истине, те држи, да је теже лепо терати два коња него државом владати, а овратник елегантно свезати или шљуку вешто убити, да више вреди него најзамршеније знанствене проблеме решавати,“ — Красан момчић, зар не 2 Можете га видети свако вече у Илици, код „Променад-музик-е“, а особито на евима игран-

кама (којих је ових месојеђа и сувише.) На таквој једној игранци Артуру запне за

око лепа, пријазна, добра и — доста богата Олга, кћи Шишмана Добровоја, градског већника. Артур је био на игранци њезина — планета. Је

ли то била права љубав, није јасно (а кад је то код таквих Артура јасног), али он „има с њом озбиљне намере“, покрај свега тога, што „зна да му Олга није наклоњена“, и да има о њем не баш повољно мњење, да је „човек без морала и без духа“. Артур за прво немари, али друга га оцена тишти, те одлучи, да је увери преко писама како он „има духа“.

Да се Артур загледао у Олгу — није чудо, веће би чудо било, да сеи ко други, паметнији и вреднији, није у њу загледао. Али и тај се

нашао у Радославу Умиљеновићу, младу адво-|

о и та

кату, који је обожава, али је своје осећаје смео да повери само својој — бележници, уписујући у њу веома духовиту прозу и пуну осећаја појезију „непознатом идеалу“. Ту бележницу, пошто је извадио из свог палетота те нешто (на игранци) у њу уписао, стрпа непажњом у — Артуров слични палето. Артур, разуме се, нађе ту бележницу, и из посетница у њој види, чија је, те је пошаље свому побратиму младому лечнику дру Миливоју Блашковићу (Олгином рођаку) да је врати власнику.

Миливој види из бележнице, да је Радослав ваљубљен, и то Радославу у очи каже, али у исто време дозна од Артура, како он, Артур, има с Олгом „озбиљне намере“. Миливој га одвраћа од тога, тим више, што зна, да Артур има обвеза према, истина, мало ветрогоњастој (усљед недостатна. одгојења,) али ипак доброј и лепој Арабели. Али Артур неће да чује за то, он остаје при евојој намери, и пошто је наумио на неко време поћи на своје "добро, са пријатељицом Добровојеве куће, старом девојком Катоном, (која је сирота) договори се, да доставља његова писма Олги.

Миливој одлучи да осујети Артурове намере и да Олгу зближи Радославу. Али какоз Прво да ово двоје упозна, а средство му било од Радослава заборављена бележница, из које ће исписати њихове осећаје, те их Олги давати, за задаће у хрватском језику, у коме јој је Миливој учитељ. (Тим се евршује први чин.)

Тако и би. Олги су годиле те задаће, она је мислила на — Радослава, те је према томе писала одговоре на „задаће“. О Радославу се већ пронео глас, као даровиту и елавну адвокату. Олга се својим понашањем издаје, да је Радославу наклоњена, а мајка Адела светује ју нека се остави сањарија па нека прихвати Артурову руку, који ће је за цело запросити а и тако се о томе свуд по гради говори. (То је разнела Катона.) Добра мати има предсуда према ученим и даровитим људима, који су — сиромашни, јер мисли „да им се срцу навијају кључеви новчани благајна“ ма да је Миливој уверавао о Радослављевом значају, при чем је опазио како се његове речи примају Олте. Миливој се после тога вратио на ручак к Добровојевима, и ту дознаде од Катоне, да она,има од Артура писмо за Олгу. Миливој узме то писмо, а Катони обећа, да ће искупити њезин заложени коље, што је она желела, ако му се Катона обвеже, да му преда сва Артурова писма за Олгу. Катона пристаде, а Миливој отвори писмо, и неможе, да верује. Артур их је копирао из Радосављеве бележнице. Миливој одмах скује план.

(Свршиће «е.)

Издаје управа српског народног позоришта.

ој а

А