Позориште
аи а МА АИ ИВАНОВА АРА ОИНВИ ПИОНИР ОИ МО = ~
+ 76 ИЦ
5
4
– вез У НОВОМЕ САДУ У ЧЕТВРТАК 13. ФЕБРУАРА 1886, сгољо—
Е. %ћ
„тона 10.
Јо
+= офу Еј
БРОЈ 26. ~
| к
ТЕ
УРЕЂУЈЕ А. ХАЏИЋ.
Излави за време бављења позоришне друживе у Н. Саду свагда о дану сваке представе, иначе сваког месеца по је-
дан пут на по табака.
— Стоји за Нови Сад 40, а на страну 60 новч. месечно. —
БАЛКАНСКА ЦАРИЦА.
(НаставаЕ.)
Станко је у грдној борби сам са собом, не зна шта да одговори.“. . Али га његов ђаво најпосле преоблада, па, дајући одушке свом поквареном срп, одлучно викне: —— Ја идем султану! · Дејана те речи поразе; он клоне и издахне. Перун позове другове, да пруже оружје, па да се закуну над мртвим Дејаном, да ће до смрти бранити домовину од издајица. Сви полажу оружје, и за Перуном заклетву изговарају; па онда дигну и однесу с позорнице свете остатке Дејанове, да их часно сахране, певајући у глас свиколици једну мелодичну песму, које се звуци мало по мало стишавају, док са свим у даљини већ не престану. Међу тим се и Станко с позорнице на другу страну удалио. — Даница е Мартом излази испод шатора. Она је дошла к себи. Чуди се, откуд она под јуначким шатором, по Станку опет бунца. Марта јој каже, да ће до часа Станко к њој доћи; али додаје, да је он највећа звер; да је мало пре убио Дејана, и да је издајица : па по-
зива другарицу, да и оне беже, јер да ће
Дејана пробо за то, што га беше тешко увредио. Њему није више одласка оцу, но збиља да иде у Турке, па свакако настоји, да склони Даницу да и она с њим пође. Она му јуначки, као врла Црногорка, одговара. „Никад!“— Он је пита, шта је веже за Црну Гору. Она му заносито одвраћа, да је све веже. Ако је мајушна и спромашна њезина отаџбина, она је ипак красна, слободна и славна. Са мном ћеш — вели јој Станко — бити царица; а она му прихваћа, да је свака Црногорка мала, царица. Њезина виловита љубав налази речи, да оправда и сам Станков злочин. Каже му, да је убио Дејана за то, што га је он страшно обедио; па га светује, да иде к оцу Иву. . . Иво је добар; опростиће му. Сваки ће настојати, да га у оца измоли; па кад не би никог другог било: довољна би била њезина љубав, да га спасе. Станко остаје при својој.
Каже, да ће га султан круном обдарити, и другим га царем на Балкану поред себе прогласити; те да ће она ту круну с њим носити и постати балканском царицом.
и њих она звер погубити. — Даница све- Отуд је и наслов драми тој. Даница му
му тому не верује, јер љуби Станка, па њезина. чиста душа не да јој ни помислити, да на зло послути. Марта, кад већ ништа, не могла, остави је саму и од страха побегне. Станко у то дође и потрчи Дани-
Даница од весеља, не знаш, на небу ли је, пли на земљи. Поеле првога љубав- | ног одушка иза дужега њихова растанка, запшта вереника, да ли је истина оно, што
јој је Марта мало час причала о њему.
Он јој све открива, а само каже, да је
Тору; а Станко воли Даницу, али,
и на то дивно одвраћа, велећи му, да је круна из туђих руку срах.тна; те га још дивније светује, да он подигне кр;ну Лазареву, којом ће се прославити; а да се прође туђе, којом ће се обрукати. Колико је Даница тврда и непомична доморотка, толико је Станко опојен клетим властољубљем. Љубе се они, али се размимоилазе у осећајима, те се не могу никако сложити. — Даница би хтела и Станка 1 Прву _