Позориште

+

«.

г

+4Е

ЕН

—6<оељ 107 «4 сбосј—

СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ.

(Мансим Црнојевић, трагедија у 5 чинова, с певањем, написао Лаза Костић, за позорницу удевио А. Хаџић, музика од А. Максимовића).

Овогодишњи приказ „Максима Црнојевића“ у уторак 21. јануара не може се рећи да је ијоле заостао иза досадањих. Како је глумачко особље од летос прилично прорешетано, то није ни „Максима“ могла мимоићи клета, судба, да му две три важније улоге пређу у сасвим нове руке. Но ерећа је то, да се ни Јевросима, ни Максим, ни Анђелија нису морали дирати, а што се придружило старој Јевровими, старом Максиму и старој Анђелији, то је све, с малим само изузетком, са неком врстом пијетета узело у руке

посао свој, па са старима створило доста заокру- |

жену целину.

(Нонцерат Душана Јанковића, ликовође ерпског певачког друштва у Руми. — Затим: Тражи се васпитач. ТПаљива игра у 2 дела, с немачког превео М. Х. 6.)

У суботу 1. Фебруара о. г. приказао се на најпријатнији начин овдашњој публици Србин певач са врло красним средствима. То је био Румљанин Душан Јанковић. И избором песама и извађањем појединих пијеса доказао је млади концертант леп музикални укус и разумевање. Интонација му је што може бити сигурна, Фразирање чисто, а глас соноран, али уједно и мек па баш доста и извеџбан. Нумере, које је певач по распореду све редом изразито и се укусом отпевао, биле ву ово: Маринковићево „Под пенџери — те“ и „Растанак“, из Обе — ове „Портичке немакиње“ арија Масанијелова и романца из Доницетијеве „| ебате Фатоге,“ Уз то је певач — сваки пут на бурно захтевање одушевљене публике — додао још Јенково „Море ми је љубав“ — и ове Зајцове композиције : „Ластавицама“ „Љубица и ружа“ и „Моја лађа“.

Код осталих суделача једино ако би се могла похвалити добра воља, јер ван ње нема ничега за похвалу. Терцет Фијордилиџија, Дорабеле и дона Алфонса из Моцартовог „Созр јап бише“ тражи и више гласовног Фонда и извеџбаности, но што има сад у чланова народне позоришне дружине, а Милчинског дует „што у јарком сунцу —“ није био добро ни увеџбан, да и не говоримо о сакатом и бесмисленом изговарању и сувише ђачком рекли бисмо: „онако од ока“ охватању темпа и изразовних правила. Но, а соло Милке Максимовићеве било је, најблажије да се изразимо, работа на врсту продукције млађаног каквог ученика на беседама, где се за љубав племенитој цељи много штошта и опра-

Ф

шта. Таван, чак иу средњим регистрима Форепран, крт глас без боје и звука није кадар човека квалиФиковати за еоло-певача и интерпрета тако дивне музике, каква је баш у Зајповој „Домовини и љубави“. Па уза све то још више него почетничка невештина и недостатак естетичке мере у Формирању и кретању органа, што гласу пут отвара! Треба ту још добро ићи у школу, али не, не, — треба пре свега имати Фонда за обраду: гласа, гласа!

Песме је на гласовиру пратио Фрања Петрик. Са толико обзирности, са толико прегоревања и толико дивне вештине уме једино он пратити. Душан Јанковић је проценио то благо те ниједанпут није прераним знаком свршетка окрњио нам уживање у чаробној игри Петрикових прстију, солопевачица пак више се бринула, да јој не би измакао муком испевани аплауз, те је са последњом нотом уеплахирено начинила облигатни наклон а „заслужени“ је аплауз, дабоме, био доста звонак, да је могао заглушити оно неколико тактова Петрикове посвирке.

да концертом је била приказана стара немачка шаљива игра „Тражи се васпитач“, у којој је Ружић ексцеловао живом својом игром, а В. Димитријевић дао доказа, да одлучна дара има за приказивање стармалих чавргова.

ПОЗОРИШТЕ.

“ (Јади боног срца.) Чувени руски писац Владимир кнез Мешчерски огледао је срећу и на пољу драмског песништва. У почетку Фебруара о. г. приказала се у петроградском александровеком позоришту први пут његова драма „Јади бонога ерца“, која је црпена из живота петроградског одличног друштва, Што је најодабраније у петроградском друштву, све се то било искупило у александровеком позортшту на представу мешчерскове драме, тако, да и они аристократи и аристократкиње, који руско повориште знају тек по чувењу, нису пожалили труда, да се — огледају у мешчерсковом огледалу. У партеру и ложама било је еве у самим скупоценим тоалетама и богатим униФормама. Био је присутан на представи и сам двор, Као што јављају новине, мешчерскова драма верно црта карактере оних кругова, које износи на позорницу, ма да по нешто претерује,па прелази погде где у саму карикатуру. Али покрај свега тога публика је била с глумом задовољна, те је писца изазвала неколико пута. Писац се захвалио, клањајући се из управитељеве ложе.

Издаје управа српског народног позоришта.

А