Позориште

» +

—

—бе ој 1

15 б.обоеј—

трошити, а ништа не радити. Но Маке је само лакоуман, он није рђав човек, трут и начелни готован, те је зато и дошао к себи, видећи пред собом: питање опетанка.

Ја верујем, да има таквих карактера, као што ву приказани у „Доктору Клаусу,“ верујем и да има и таквих догађаја, као што су изнесени у епизодама пред нас; али, не треба буквално узети Гетеове речи: „Отенћ пше пет 105 моје Мепзећепјеђеп !“ јер, богме, би се често заграбило у којешта.

Глума треба да је целина и сва радња се мора да врзе око једне тачке. Кад бисе у једној глуми износило све што људи раде по свету, не би глуми било краја. Али зато има хиљадама глума, од којих свака по једну идеју расправља, или бар треба да расправља. У тим се многим глумама онда огледа човечији живот. Најсмешније је замерати писцу, зашто је обрадио ту тему, а није ову или ону. Замерити се може само начин, никако пак предмет, а ниту башне мора писац потписати критичарево мишљење. Писац може погрешити, али може и критичар.

У „Доктору Клаусу“ пак све се збива на периферији, и тек се мало заиђе у центрум. Ту се дакле не врзе све око једне тачке, није радња сваке особе управљена једној цели: сваки вуче на своју страну, и отуд је радња тако растрзана, епизодска. Та свака особа има своју засебну радњу, па се и не брине за главну ствар. У првом чину видимо, како је лепа спољашност главно. Богати кујунџија хоће отменог зета, барона, ма био тај и пропалица. Његова јединица хоће сјајног кавалира, с којим се може показати. Барон пак хоће богату партију, јер приватна кеса његова са свим је празна, а човек се научио лепо да живи.

У другоме чину видимо домаћи живот неког ћудљивог особењака, доктора. Нико у кући не сме да писне, кад он што каже. Ту се упознамо у једно и са заврнутим кочијашем докторовим, чије речи треба да дођу у бубнуотеку. Што он у току глуме говори и ради, видео сам како су приказивали „Мојкавапсег-“и по крчмама у већим варошима. У трећем чину још смо на истом месту. Особе се, до душе, појављују на позорници, оне много и говоре, али све тито раде и све што говоре, не стоји с „Доктором Клаусом“ ни у каквој свези. Ове се расправљају неки приватни одношаји и једва каже Јулија свом оцу да — није сретна. У четвртом чину тамо смо, где смо били у првом, Доктор држи амбулаторијум, ординује, а његов кочијаш га наставља, да како на свој начин, лудо, јер је себи уобразио, да се разуме у медицини. Ми не бисмо ни знали, да је прошло времена од првог чина, да се кујунџија не хвали, да је добио —

унуче. Тако дознајемо, да је ипак морао проћи који месец — јер детету треба извесног времена, да здраво, читаво дође на свет. Главна идеја пак напредује с големим скокем: доктор каже барону, да му је таст пропао. Та изјава није могла барона обрадовати, те појепз уојепз мора да учини оно, што још није никад, мора да ради. У петом чину видимо га, да баш ради, хоће да доведе к себи задужен и запуштен спахилук свој. Али он ће се још пријатно изненадити: његов таст није пропао, на против, врло добро стоји. Само је лукави доктор хтео у њему да пробуди частољубље и да га доведе на прави пут. Што се пак то махом десило, без икакве спреме, то је друга ствар; али доктор је научен на операције, па и на ампутације.

Глумцима је „Доктор Клаус“ добро дошао, јер су имали прилике, да се покажу. Г. Миљковић (Гризингер) показао се са нове стране, као комичан старац, и врло је красно одиграо своју улогу. Г. Ружић (Клаус) играо је као увек потпуно. Г. Добриновић (Љубовеки) био је класичан ; ох, ала је то била улога за њега! Г. Ђурђевић (Макс Боден) биоје сувише апатичан; живљи је требао бити — та он је бонвиван, лакоуман трошаџија, а не шпански гранд. Гђца Л. Хаџићева може своју улогу (Јулију) уврстити у своје боље — нико јој није имао замерити ни малко. Гђа Милојевићка (Марија, докторка) имала је ужи делокруг, али је и ту била на свом месту. Гђца Бркићева (Ема, докторова кћи) показала је и овом приликом, да је за наивне улоге. Ми се многом надамо од гђце Бркићеве. Ако остане и на даље тако вољна, — дара има, о том нема сумње — чека је лепа глумачка бу дућност. Г. Марковић (Павао Герстел) могао је бити мало окретнији, а и маска му је била. несретна Изазвала је смеј, сваки се сетио Пилулића, а његова улога Није комична, Гђа Добрино|вићка (Маријана) била је као увек — потпуна. Лепо су приказали и остали своје мање улоге: Гђа Миљковићка (Шлингенова), па гђца Бандобранска (Ана) као бојазљива пацијенткиња. Г. Васиљевић (Хермап) лепо и одмерено је приказао своју лепу улогу. Тако исто је и г. Банић (Колмар) био на свом месту. Тај млади глумац има одлучног дара за комику, и кад је биоу таквој улози, свагда је стекао признање. Још су играли гђца Д. Николићева (Августа) и г. Петровић (Јаков).

Споменути нам ваља на сваки начин и леп језик у преводу. Сава Петровић има језик наш у власти, као мало ко. — Та свако иде радије у позориште, кад зна, да неће морати да елупта језична салтомортале-а, већ кад то иде све, као што треба. М. 6—5.

Издаје управа српеког народног позоришта.

па

Уа