Позориште

| ње

–еоој У НОВОМЕ САДУ У ЧЕТВРТАК 20. ФЕБРУАРА 1886, ооољог—

пева ле

#, УТОДИНА 2]. +

пи 4

ЈОЈ

Ен

“; БРОЈ 30. ~

5. Б

ТЕ

УРЕЂУЈЕ А. ХАЏИЋ. '

Излави ва време бављења позоришне друживе у Н. Саду свагда о дану сваке представе, иначе сваког месеца поје-

ране пут на по табака. — Стоји за Нови

Сад 40, а на страну 60 новч. месечно. —

БАЛКАНСКА ЦАРИЦА.

(Наставак.)

Боже, док је Црне Горе И душица у њој прави, Сваки дома издајица Као Станко да оправи!

И у горе наше миле Родољубља дух уздржи, А ништавце и сплеткаре

Боже свети, спржи ... спржи!..

Без Дејана и Перуна Не остављај наше горе, Да е' за име, правду твоју, И за мило српетво боре!

А у младе Црногорке И њихове њежне груди: Љубав к роду кроз вјекове, Нек Даничин примјер буди!“

По свршетку молитве те завеса се спусти и тим се представа сврши.

Држим, да може помњив читалац из оваког потанког нацрта целе ове представе стећи верна појма, како о целом делу, тако и о његовим појединостима Може још и потпуно схватити, не само развој и преплет догађаја, него и сам начин, како је све, што је с тим догађајем скопчано, изведено пи у једну целину сведено. Може се најпосле п осведочити о патриотичким тежњама, којима је исто дело задојено и на морални врхунац подигнуто.

„Балканска царица“ у потпуном је смислу права драма, која припада романтичкој школи. Неки, који мешају драма-

тичку појевију с речи „драма“, узетом у "најужему њезину значењу, држе, да је то

дело трагедија. Али уметници разликују драму од трагедије по разделу, по развоју и облику. Драма се обично дели у три

чина, а трагедија у пет. То је правило класичке школе; али романтичка школа дреши у том руке драматичарима, те они могу своју драму делити у више и више "чинова. Па ако п има у свакој драми сасвим трагичких момената, то иде у реду; јер без тога драма би се извргла у просту сомедију. Напротив трагедије једне и друге

|школе (барем код 'Талијанаца), вазда се

деле у пет чинова. Алфијери, Монти, Николини, Манцони, Пелико п сви други тога се правила досад држали. И тако „Балканска царица“ по свима захтевима саставља драму, а не трагедију; а само одступа она од уобичајеног правила у једном погледу. Како трагедија, тако и драма навадно се шпшу стихом јуначких песама п без сликова. Ова драма на против писана је већим делом десетерцима са преломом на среди и са осмерцима. И код једних и код других употребљени су сликови. По том је она једина до сад у својој врсти, приморани да своје алесандрине у сликовима пишу због њихове велике дужине, а можда још и више због давнашњега, обичаја. Могао би, дакле, строг критичар приговорити песнику, што није употребио стихове народних епских песама, као што их је употребио његов славни стриц, владика Петар П. у „Горском вијенцу.“ Али би такав приговор мало и ни мало вредио код свакога, који више на ствар пази, него ли на споредности. Могли би ондаи неумрлом Гундулићу приговорити, зашто је и он написао свој дивни епос „Османа“ у сликовним квартинама. Прави песник

ако изузмемо Французе, који су

5 =

Па