Позориште

+

—ведхјљ 188 срсољеј—

СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ. (Сабља Краљевића Марка, алеторија у 2 де-

ла, се песмама од Ј. Ђорђевића и А. Хаџића,

музика од Д. Јенка.) (Наставак.)

Да се о томе уверимо, пођимо трагом песниковим. На сваком кораку сусрешћемо верност, истину, дубоко проницавање и узориту лепоту.

Српско сунце је на заходу. Од Душана пл Уроша, од Вукашина и Косова залази тужно и крваво. Све је пало, па и Марко помео путе. Борио се, и уморио се; светио Косово, држао српеку славу и јунаштво, па већи он малаксао. Српска мисао бледи; српске наде нестаје: као да је нека виша сила сахрањује.

И опет није тако. Ето надземног, бесмртног глава, ето српеке виле, где се Марку из облака јавља:

„Омртан човек кад пострада

Криви бога, криви судбу:

А не криви срце своје,

Што себичне жеље роји,

Што му разум помрачују,

И с правога пута своде!“

Не није зли удес, није судбина, него кривица наша. За ту ће кривицу Србин пет векова спавати: „Слобода ће српска доћи;

Ал док мине доба ноћи,

Пет векова оће проћи.

Коло судбе споро се окреће

Смртан човек то дочекат неће,“

И српска мисао у гроб легла, Народ тужи, а га из срца теши:

„Не тужитз децо! Није мртав Марко!

вила

„А. зар сте ви сами» — Зар немате свога Зар нисте ви браћа, а ја мати ваша 2 Же лите ли једном, да е' пробуди Марко, До вас, децо, стоји, — кад ће да с' пробуди!

За слободом теци, Србадијо мила! Она ће вас скупо, врло скупо стати, Ал ва њу је вредно, све што имаш, дати.

Клоните се, децо, погрешака стари,

Где нико за никог, вамо за се мари;

За земљу и народ нек вам срце бије,

Срб Србину брату нека туђин није.

Када буде слоге, брат брата услуша,

Кад будете једна мисао и душа;

Тад ће да вам куцне и слободе час,

Тад ће јунак Марко доћи међу вае !“

Уз ту науку и утеху даје му верна друга.

Одабира унутарње светило: шиље међу њега певца, а затвара му очи: — — Песниковом оку,

Смета земља и земаљски јади,

Његово: је, да у небо гледа . ./. у пружа му гусле, и зажиже му у срцу божанску искру, небесни дар, који ће му у мраку светлити, који ће га водити и слободити.

„Прошлост им причај ту вјајпију, већу,

Тада им потоњу наговести еређу;

Песмом крепи Срба, — кад највећма страда

Нека се срећнијо; будућности нада.“

те јавор-гусле посташе тужна успомена, благи укор, једина утеха, сва нада и свето пророчанство у бољу будућност.

И та пророчанека сила износи нам верно слике наших мука и страдања. Ено седог и несретног деспота Ђурђа, сенку славе српске, ено Дееспотовића Гргура и Стевана избодених очију, ено Деспотове ћерке за Турчином. Да грозна призора2...

„Боже мили, големе несреће !

Бог на небу зар то да допусти, Ил на земљи племена хришћанска 2“

Допустиће, напустиће, али:

„Време иде, време лети, На грешнику врех-се свети. . 27...

Допустиће: напустиће. Ено Стевана, последњег краља босанског, где клечи испод мача, да му зверски душман главу одруби и круну отме. Ено јадна ерпска госпоштина, где за атар пљује на крст часни, и где продаје Турчину слободу златну. Тужна рајо, тужна сирочади без оца и мајке!

„Босно, Босно! Шта ћеш дочекати !

Ал и твом ће јаду краја бити; Та од крви не постаје вода! Брат ће опет да загрли брата, Нит' ће питат ком се свецу моли, Него којим језиком му збори: Каква л му је у жилама крвца 2“

Па још није чаша испијена. Јади народу превршили, зулум додијао, те црним срцем диже у свет бели ... Видиш оног старца на коњу, што води онај силан народе То је Арсеније патријар и цвет Српства. Муке их нагнале, те дигли ва мека крила своје рођене мајке Србије, па ве савили пед хладан скут маћехе. Тужан

старац грчевито стиснуо трошну хартију. Та за