Позориште

— ен 128 сјсбосј—

%

–Р У

њу је дао све што је имао; за њу ће своју крв пролевати. Али шта ћез ....

„Је л вам боље поћи, ил не поћиг

Ви идите2 — Нек вас срећа прати !

То вам жели ојађена мати! Поднећете много, — ал будите људи, Надом и стрпљењем челичите груди. Борите се мушки за светињу рода ! Борбом расте снага, борба носи плода. Будете ли еложни, децо моја мила, Наудит вам не ће ни паклена сила! Ид'те, децо, идте, — нек вас срећа прати, Томе туђем свету ваља наук дати:

Да није све племство у прашноме грбу, Но и „племство срца“ да је дато Србу, А то племство више од онога вреди, Јер преживи срећу, дотраје у беди. Такав племић слуша, што му правда вели, Другоме не чини, што себи не жели;

Не отима туђе, ал ни своје не да;

У човеку сваком свога брата гледа;

Не ради к'о други, да бедан обећа,

А одма порече, чим му сине срећа!

Не брини «ве, сине, за ту браћу твоју, Неће она мајку постидети своју !

Што их тежи јарам стискује и стеже, Тим је свеза јача, што их за нас веже!“

И тако је: и тако мора бити! Ето ти срце игра, кад погледаш на оно голо, ар поносито стење, где српски лавови живују и очајнички своју слободу бране. Видиш онога старца сред соколова својих > Оно је владика Данило сред Црногораца евојих. И њих сила и неправда потисла из Зете славне, из Зете старе, ал' није саломила. Ено савили јуначко гњездо на врх Ловћена, где слобода влада, па убојним кликом својим казују свету: „Да Орб још живи, и да јеју-

нак“. Ено их где секу Турке на буљуке, и где и нас сећају, кога смо рода и племена.

Сећају нас старих дана, старе славе; потпирују ону искру наде, што тиња у дубини дуте наше. Јесу јади додијали, јесу горке сузе надале на ту божанску искру у нашим грудима, ал" она шака људи, и оно небеско дрво јаворово, није јој се дало угасити:

„СОпава ми народ, ал мртав није,

У њему тиња слободе пада,

У њему срце још тихо бије,

Спава ко Марко. — — — —

А завет што ми даде га вила, Верно сам чув'о свет завет тај: Песма је моја Србину била. Што тамној ноћи месеца сјај!“

Па та га је песма из сна пробудила. Од

ланаца се кују мачи; са струна се извија одуштевљење. Удари се потмуло чују... усклици се још уздахом прате... док муке не створише јунаке, Ђорђе и Милош протреше очи од буновна санка, и подигоше тробојницу заставу са часним кретом, што су вековима у калу лежали. Ето јунака, ето слободе српске! Као анђео божји гони

Србин поганију турску из свог раја, из свог завичаја. Погледај, већ чиста земља прадедовска од поганске стопе; глави; етб и опет онога, о чему је Србин снева = Али се Марко још не буди. Маркова Сабља још у стени, а вила из облака довикује:

„Јесте, сине, нада већ се врши:

Али да се еве по жељи сврши,

Ту још треба да се много спрема,

Јер без спреме ни успеха нема.

А да спрема буде боља, краћа,

Ту сва треба да приону браћа,

Да сви на том светом нађу се попришту:

За веље се цели веља средства ишту.

Зора сунце води, цвет је плода мати, Мис'о дело рађа, дело успех прати.

Ал многа се зора пре сунчева зрака Застрла покровом црнога облака;

Многи ли је цветак, пре нег плода дао, Од мраза и буре црној земљи пао; Многа дивна мис'о, пре нег делом поста, Умре још у глави, праван санак оста; Много дично дело без спомена вене,

Јер успеха не би, да му даде цене.

За то, да вам сине та слобода бела, Иште е' много вељи и мисли и дела; Да вас са губитка не задесе јади,

Да с губитак сваки бољим надокнади. Док слободу себи народ стече,

Много зноја треба да потече,

Многа крвца земљу да ороси,

Многа жртва вољно да се сноси! Свега сепремат ваља — то је сад најпрече, И да госта буде, и да још претече; То душмани чине, само да вас гњаве: Ви двојином више, да дигнете главе.

А кад, сине, милу стечете слободу,

Треба да је своме и чувате роду.

Сачуват елободу да је тако лако,

Не би многи народ за њом данас плако!

Слобода је дивна, — она је кћи неба,

Чистим само срцем њој служити треба !

Све врлине срца, то су њена нега:

Где пороци бесне, отуд она бега! (Свршиће се),

Издаје управа српеког народног позоришта.

ето и опет круне на српској

+