Позориште

– о У НОВОМЕ САДУ У ЧЕТВРТАК 27. ФЕБРУАРА 1886, гр-о-->—

Фћ

еф

» ТОДИНА. Х].

вв

ЈУ ЈЕ

пао ране атннтаћ

, БРОЈ 3. |

ЊЕ 5

ИЕ

УРЕЂУЈЕ А. ХАЏИЋ.

Излази за време бављења позоришне дружине у Н. Саду дан пут на по табака. — Стоји за Нови

свагда о дану сваке представе, иначе сваког месеца по јеСад 40, а на страну 60 новч. месечно. —

ОовИнНЕСКОМ

Не давно написао је кинески ђенерал и војнички аташе код кинеског посланства у Паризу, Чинг-Ки-'Тонг, две књиге о Кини и Кинезима. Једној је наслов: „Кинеско позориште“ (Ге Тћеаште сћиој), из које ћемо саопштити неколико занимљивих података о кинеском позоришту.

Чинг-Ки-Тонг је европски образован човек и пише веома лепо Француски, тако, да се при читању његових књига чисто заборави на порекло шишчево.

Кинези немају стална позоришта, немају позоршшне школе нити дворског позоришта. Има само путничких народних позоришта и домаћих позоришта у богаташа п великаша. Глумца презиру у Кинеској и сматрају га за непоштена човека. Даске, на којима се један пут представљало, неће пристојан човек више ни додирнути. Глумица нема; њихове улоге — почев од прошлог столећа — приказују дечаци. О лепим декорацијама, красним костимима и у опште о украсу позорнице не може бити ни говора. Све те спољне дражи морају гледаоци себи да замисле и у памети представе. отпочне представа, каже редитељ у про. логу публици, да ће видети најдивније ОПРНЕ ПАЛИА С повима, снежна брда са сребрним вршцима, зелене пољане и бистре потоке, у кратко. све, што се оку допада. Но сва та обећања. значе опомену гледаоцу, да себи сву ту неописвану дивоту живо представи. За-

Пре него што |

МОЗОРИШТУ.

У кратко да кажемо, кинеско позориште сада је канда од прилике на ономе ступњу, на коме је било европско позориште у метнаестом п шеснаестом веку; али се ипак у самој суштини својој разликује од овога последњег, јер је кинеско позориште скроз и скроз морално и не огрешује се ни једном речцом о учтивост, моралности и „добар тон.“ У Кинеској стоји сваком драматичару казнени закон за леђима и прети му тешком каштигом, ако би се усудио да напише што лакоумно, Фриволно, или опецено. Калигула је натеривао писце, који му се нису допали, да олижу језиком све што су написали. Кинески казнени закон надмаша још римског тирана у строгости, јер гони непрпетојног позоришног писца још и на ономе свету: после смрти мора претрпити ужасне муке, које трају по дужини написаних комада њихових, и та тортура од три пли пет чинова понавља се непрекидно. Ко у Кинеској влада пером, мора да служи највишој државној цели — врлини, јер иначе |та чека казна. Не сме се писати ни словда, које неби ишло у прилог врлини, или не 'бп војевало против зла. Кинески су дакле песници све сами песници са тенденцијом; НА им није цел, они хоће да псправ|Љају заблуделе на прави пут — они су проповедници и учитељи морала. Ченг-Ки-'Тонг поноси се тим књижевНим стањем, које он сматра као доказ | необично високе културе. Оставимо му

веса се дигне, и на позорници се не види ту радост, коју не можемо усвојити. Врништа друго само го вере на коме може |лина, за којом стоји полиција, то је варсеби свако замишљати најкрасније слике. | љиво злато, а од литературе, којој је 4