Позориште
НЕ
ар 5
“ =
— о Буе» 184 4 гСаоој—
једино само врлина, грозе се Европљани. Па и какав је то простран, шупаљ, неодређен појам: врлина као највиша државна цел! Не да се ни казати шта ће то управо да значи. Једном је врлина, што је другоме пузење и кукавичлук. Така реч нема границе. А не може се баш ни тврдити, да се у позоришту, којем је цел врлина, огледа и друштво са врлином, да једна појава служи другој за доказ. На против. Како ту мора народ јако нагињати неморалу, кад га човек мора
тако брижљиво да чува од свакок нездравог поветарца, да му се морал заклања законским параграфима !
Да и на пољу тенденциозног песништва може понићи изврених дела, разуме се само по себи. Ваља само изустити имена Ађристофана, Молијера, Серванта. Па и немачки писац Рајмунд спада управо у тенденциозне писце, и чудновато је, да нас баш на њега потсећају позоришни комади, што их Ченг-Ки-'Тонг у изводу саопштава.
(Наставиће се.)
= ф => 4++-——
ДИСТИЋИ.
оф
СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ.
(„Стеван последњи босански краљ“. Хисторијека трагедија у 5 чинова, написао Мита По повић.)
Ова трагедија нашег плодног драмског писца, приказана је 23. Фебруара о. г. по други пут, и можемо одмах рећи, да је приказ био у евему извретан, шта више тако нам се чини, да је био много бољи него оно пре две године, када, се та позоришног ефекта пуна трагедија давала на налпој позорници овде први пут. Сви глумци и глумице редом вршили су своје поверене им задатке с вољом, одушевљењем и потпуним разумевањем. Уверени смо, да би био потпуно задовољан и сам песник са том заиста екладном и лепом представом, да га је од некуда срећа донела у нашу средину. Сваком представљачу припада хвала, а понајвећа Ружићу, који је у насловној улози показао, да за њега нема тешкоће и умора п у приказивању најтежих карактера. Писац може бити захвалан Ружићу, који уме игром својом тако вешто да оживи једва крупним потезима тек нацртане карактере његових јунака. И публика је одала Ружићу своје признање и захвалност бурним изазивом. И Ленка Хаџићева изнела је Дивну дивно. Нарочито је вешто извела страх, ужас и бојазан кад
је хоће да ослепе. Од срца су јој ишле и речи, ји
којима се Богу моли, да је избави од напасти. И прелаз од очајања у радост кад је Стеван ослобађа био је мајсторски обележен. После тог призора у тамници била је одликована изазивањем. И Миљковић (Тома Остојић Христић), Д. Ружићка (Ана), и СоФија Вујићка (Катарина) задахнули су своје улоге бујним животом, да их је милина била гледати и слушати. И сви остали играли су с вољом, па за то јеи ишло еве склад-
но. Штета, само, што је било мало публике, нарочито од оне публике, која обично седи у првим клупама. о је била по приходу најслабија представа! У толико већу похвалу заслужују глумци, који су тако с вољом играли, као да је позориште дупком пуно света. —е—.
НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ У ЗАГРЕВУ.
(Добри Пријатељи) „Хат Хоу.“ пишу : „Сардуове „Добре пријатеље“ радо гледамо на поворници, у толико радије, у колико мање имамо с њима посла у животу, јер у животу неби нам толико било до смеха, колико се смејемо, кад их видимо на позорници, особито онако добро карактеризоване, као што емо већто свикли од наших марљивих глумаца. Честити 'Толозан (т. Ман-
дровић) и „чисти“ Виње (г. Симић), Марека (г.
Сајевић) јесу типови, који заслужују, да се овековече у албуму наше драматске глумачке уметности. Већ само ради њих вредно је видети
„Добре пријатеље“ неколико пута узастопце. Но.
и остали приказивачи одговарају својим задаћама и господин Милан као доброћудни Косад и госп. Фијан као његов „млади пријатељ“ Морис, који знаде све пријатељство пренети на пријемљиву креолку Цецилију (гђу Сајевићку).
Добро су допуњавали ову групу карактера тђа Флидерова, као госиођа Вињејева и Абдала (г. Савић), а радо спомињемо једном и гђцу
Формастинијеву као РаФаила; а мило би нам би-
ло да је и гђца Стефановићева знала Јулији надахнути нешто више наивности. То је о сва,
ком карактеру у појединности. Али са целином
нисмо тако задовољни. Целина је испала и сувише млитава“.
(„Роман сиромашна младића“) од Октава Фељета правије — роман, ма да се на листу
се