Позориште

Њу

з>+

бебе 1

шао за будућност састављање и оцењивање репертоара. Београдско народно позориште много је млађе, па је још пре неколико година издало

преглед свог репертоара — осим онога Мале-

тићевог монументалног дела „Грађа за српеко народно позориште.“ Новосадско народно позориште има опет евој нарочити позоришни орган, — а код нас Веома је незгодно по развитак уметности, када је редактор репертоара — случајност, а тој случајности као да је код нас намењена одлучна улога. Код нас се заборавило и на оно, што већ имамо у репертоару, И

"тако живимо само о храни неколико Француских

и немачких писаца, као да других књижевности, нарочито словенских, и нема на свету.

Па бар кад се комад, као што је „Књижничар“, тако често даје, да је представа заокружена, глатка, да не запиње! Ми се, збиља, чудимо да већ није опћинство једном изазвало и – штаптаоца, толико се тај јадник намучи, да заслужује аплаус. Тако је и синоћња предетава „Књижничара“ запињала да се бог емилује. Иначе је у овој представи била новост, да је г. Димитријевић заменио г. Фијана у улози Лотара Мекдоналда. Госп. Димитријевић приказивао је

39 срсбоој—

нога дана доиста свечано изгледала. Особито нам је мило, што је управа, и у овом критичном по позориште времену, баш нарочито за овај |дан обогатила позоришне декорације новом иесточњачком собом, по угледу на старе раскошне турске одаје. Њу је израдио г. Доменико Д' Андреја, талијанац, познати сликар и декоратор, који се готово од ране младости природио ершству и Србима. Осим ове собе било је још неколико приновака, који су добро дошли нашем иначе не баш богатом избору декорација. Али само постојанетва и ревноснијег похађања од стране публике, па ће се надокнадити све оно, што је дугом употребом већ близу пропасти, или је већ и пропало. Управа је већ више пута дала сјајних доказа о својој нарочитој бризи и сретном успевању у тако трудном раду. Сад остаје још до моралне и материјалне потпоре наше интелигенције и позориште ће пребродити тешке кризе, у које га је увело последње време. — Овога вечера први пут је евирао позоришни оркестар „Венац народних песама“, од Ј. Мванишевића, коровође радничког певачког друштва. Нека говоре наши музички корифеји како год хоће, али ко се својим неуморним трудом само-

ту улогу, да тако речемо, више са ђачке стране, | учки у музици толико образовао, да за кратко па је у том прилично успео, особито у другом време свога рада обогати нашу музику са некои трећем чину. Ако будемо те уде среће, да нас лико лепих и омиљених народних игара, да и“

„Књижничар“ обиђе још који пут ове сезоне, надамо све, да ће г. Димитријевић бити још живахнији Лотар. Рекли бисмо, судећи по декорацијама, да је ове вечери и режија била у неприлици. Ми се, истина, не можемо похвалити ва бог зна каквими декорацијама, али их ипак има толико и таквих, да би се могао наместити пристојан салон на добру енглеског властелина, који је тако богат и моћан, да има евога књижничара.

У Загребу. он

НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ У БЕОГРАДУ.

(Милош Обреновић.) Читамо у београдском „Напретку“: „У суботу 22. Фебруара 0. г., као на дан проглашења српеке краљевине, представљан је познати народни комад „Милош Обреновић војвода руднички“, од Миленка Р. Максимовића. Ова је драма стекла особито поштовање код наше публике. Било је више писаца, који су разрађивали на разне начине предмет, који је онако вештачки и истинито представио писац овога комада. Од свију њих, који су то доба у драми обрађивали, по готову је овоме писцу најсретнијне тај посао за руком испао. Представа овога дана беше у пуном смислу речи свечана предстааа. Не само што су глумци од првог до последњег са особитом вољом приказивали своје улоге, него и је позорница тога евеча-

| |

| зради неколика доиста лепих и вештачких корских |песама, и песама за коло, томе се доиста мора | признати таленат н особита вредноћа. |

| „Венац народних песама“, који је овога | вечера први пут у позоришту одевиран, наишао је на потпуно одобравање од стране публике, (и ако у објавама није стајало да је то нова пијеса и од кога је) тако, да се на бурно захтевање последњи део морао поновити. Ми сматрамо да нам је дужност, да свачији рад по заслузи оце|нимо, е тога и чинимо онај приказ првога појава г,. Иванишевића на нашој позорници, са жељом, |да не клоне, него да ради и даље са оном збиљом, и љубављу, која га је натерала да остане и без службе само да што више уради за музичку вештину, коју тако обожава.“

СИТНИЦЕ.

(Занимљив разговор.) На некој игранци шетао се неки млади господичић ве неком лепом госпођицом, па се непрестано мучио, како с њоме да започне разговор. На послетку се досети.

„Госпођице“, — рече он — „да ли сте што чули о оној ужаеној несрећи, која се јуче у вароши десила 287 — „Нисам,“ — одговори лепа, госпођица. — „Нисам ни ја“ — речеон — и

тим се сврши тај занимљив разговор.

Издаје управа српског народног позоришта.

Бао