Позориште

Зе

беде 142 ојребљој—

је њезина несрећа.... Нека њу само снађе каква већа невоља, па ћете онда чути како ће зазвучати тај глас, који ви тако пре_ворно називате лепим.“ — После годину дана онтагову збиља постигне та „већа невоља,“ и кад је први пут за тим изишла на позорницу у трагичној улози доне Ане — њезин је тријумф био колосалан. „Ето видите, не рекох ли вам!“ кликнула је Малибран.

Да могу, навео бих вам овде читаве прекрасне листове, на којима Легуве приповеда 0 уметничкој борби између ове вешаке уметнице. и Талберга.

Борба се свршила тиме, да је Малибран, потресена електричним таласима тонова е клавира испод прстију свирача уметника, грозничаво заплакала. Њу су одмах уклонили у другу собу. (То је било у салону неког њиховог познаника ) Али после неко-

лико минута дође опет Малибран; главу |

. | знаменитога пијанисте

беше поноспто дигла, а очи су јој грозничаво севале. „Хајдете, пратите ме!“ — викну она и на ново се отпоче чудновати „мегдан“. Она је отпевала четири песме једну за другом, са све већим жаром и заносом, док на послетку побледи и талбергово лице п облише га сузе, као годи њу пре неколико минута. „Никад нисам могао веровати“

— | — вели Легуве — „да уметност има толику

моћ, колику видех у то двоје великих уметника, који до јуче беху непознати једно другом, а који су се на један мах показали једно другоме, борили се, електрисали једно другога и узајамно занесени подигли се на толике висине уметности, до којих се можда није ни један од њих до сад уодигаб + ме

Ова знаменита жена умрла је скоро на позорници (иза кулиса), уз одушевљено клицање и пљескање публике, после свршенога концерта.

+———

листићи.

СРПОКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ.

(На добротворну цел. Шаљива игра у 5 чина, написао Милан Савић. Први пут приказана у Новоме Саду 20. Фебруара 0. г.)

Једва једанпут и са наше позорнице изворна шаљива игра као новитет! Сви смо се зарадовали, паи ја.

Ал радост не беше дуга века. Кад сам се! враћао с предетаве, обузеше ме неке крупне ми- | сли. Све хоћу да се запитам: како да судим 0. комаду и успеху његову; коме да се замерим, | писцу или публици Провала беше велика: учини ми се криво и од њега и од ње, само у први мах не могох се решити, кога више да осудим.

Кад сам боље промислио, учинило ми се, да сам на чисто. Рекао бих, да је кривице и е једне и е друге стране, и то готово подједнако. Писац као да је погрешио, што је онако неумивен и аљкав пред публику изишао, .. а она опет као да није морала узети улогу осетљиве даме, те скрити очи и од онога, што доиста вреди. Ипак је било момената, да и поред деранжиране спољашњости загледа у чистину душе пишчеве !

Ја нећу тако од ока и преко рамена! Ја

|ћу својим старим путем, и ако сам уверен, да тим не ћу угодити ни писцу ни публики. Погодим ли истину, биће ми милија, но ма како признање.

На првом кораку сусретамо предмет самога дела. То је некако основна тачка, и њу ваља проценити.

Предмет је обичан, ал на необичној штаФажи. Женска задруга приређује представу у корист сирочади. Цел је племенита и лепа, срество је згодно, па се стекло и старо и младо, да око тога прионе.

Наравно, да ни ту није она узвишена цел једини и главни мотор. У свету је увек људи свакојаке врсте. Има их свугде и таких, који хоће сваком приликом да се сете својих личних интереса. И дилетанска предетава је така згода, па би ли ти људи могли то пропуститиг У друштву је нестрпених матера са евојим удавачама;

ту је лепа прилика познанству и зближењу Сб

младим људима, а од тога је до женидбе и удаје само један корак. ..

Па и тај корак је у полу лакши. Представа је згодна за истицање и интригу, па коме је до тога, и коме подноси, ето му је. И доиста ма-