Позориште

Е

6!

+

а

др 141. јасбосј—

Најглавнија је погрешка, што тај тако згодан предмет није добио оног снажног, јасног и још идеалисаног израза, као што га обично добија у уметничкој изради. Идеја је претрпана штафажом, и од побочних предмета једва разазнајеш главно. У првом и другом чину једва мало незнатна трага правој замисли, и тек трећи чин износи нам бледу слику онога, што је писад својим делом наумио. Сукоб страсти тако се отегао и оснажио, да је све друго у засенку. У читаве две радње све се врза око Оле и Лепосаве, као две супарнице, и ми сви држимо да је сав заплет у томе сукобу и не мислећи на Мару и Анку. Тек трећа радња казује нам из далека, шта се међутим збило. Тиме је наравно целина замисли тако раскидана, да ју је тешко екрпити, па баш и ако је гледалац екрџи, остаће му оно, што је морао од ње учинити — крпеж.

Али тим начином није само оштећена, јасност и целина замисли, него и лепота и савршеност уметничке Форме. Та погрешка је природна последица и других погрешака, које су доста замашне. Ја ћу их неколико навести примера ради.

Да није тог нејасног истицања саме замисли, да је њу писац одмах у целини својој прихватио, не би се ни експозиција морала тако задоцнити, као што је у овој прилици. Ми тек у трећем чину почињемо дознавати о осећајима Маре и Анке, Ђурђевића и Павловића, а до тога доба су нам ти елементи са свим непознати. Ми не знамо куда ћемо с њима за читава два чина, и чисто нам се чини, да су излишни.

(0 тога је и заплет много изгубио. Да је одмах с почетка јаче изражена мисао о снази правога девичанства, заплет би био много јачи и много интересантнији. Сукоб би био потенциран и пренесен на шире земљиште, па би нам и машти дао већег маха. Тиме би, наравно, и расплет био лакши, природнији и занимивији.

И радња би била живља, и задржала би свој континуитет и своју постепеноест, да је писац већ с почетка унео у њу све своје елементе. Овако је први чин почео са нешто мало права, али једнострана живота, који се у другом чану расплинио у епизоде, да тек при свршетку покаже нешто мало радње, а трећи чин је дочекао, да мора испричати оно, што је требало да се већ давно пред нашим очима збило, не би лито као радњу осетили.

Под тим истим теретом стењало је и цртање карактера и пеихологија. Нама је чисто чудно, откуд у један мах у Маре и Анке толико љубави и толико енергије; откуд у Станка и Косте тако чврсто уверење о честитоститих девојака, кад томе у прва два чина не беше ни трага, ни клице. Шта је њих тако брзо евлада-| лог Да л прилике, што се десиле при предста- |

Ф

ви, или неке друге после представе 7 Ми то еве незнамо, јер пред нама се није збивало: о свему томе једва је у првом чину тек мале наговести. За то и јесте трећи чин тако рећи са свим за себе — одвојен иједва се танким кончићима за прва два држи. Он није Физиолошки део целога организма, него трансплантација, која се чемерно храни и по малоизумире. Да је живље циркулације између делова првога и трећега чина, да је други чин јачи и пунији, да су сви ти делови у један мах — као оно тело из срца из једне целе, чврсте замисли своју крв, своју храну добијали, онда би се осетио цео еклоп као жив организам нормалних размера.

Осим ове главне и тако рећи Фундаменталне погрешке и њених наравних последица, било би још погдешто, што није на свом месту. Није тако замашно, али ее ипакмора споменути.

Нама је упало у очи, да има много репетиција. Репетиције нису најбоље сведочанство за духовитост пишчеву. Ко једну мисао неко: лико пута прежваће, ко једну ситуацију три-четири пута — и то узастопце — пред наше очи износи, тај се издаје, да га је фантазија издала.

И са призорима је био писац у невољи. Први чин је прешао прилично гладак и удешен, а већ код другог има неприлика. Читава група особа на позорници не зна, шта ће са паузом за време диалога између Стане и Гранићке,

|умре.

а ни публика не зна, куда ће пре погледати.

Трећи чин је са те стране са свим слаб. Хајде

што не зна публика, од куда тај силан светда једнако око Поповићеве куће набахива — може се мислити да је та кућа баш на ударцу, ал што их је писац тако збио, да морају једно друго е позорнице терали 2

Диалог је доста жив, а дикција обична: према особама и карактерима удешена. Језик сећа на писца, који се хранио и отхранио туђим млеком. Карактери су доста разноврени, по гдекоји тип комичан, а ситуације у радњимн епизодама задахнуте лаким духом. Овде и онде промоли се мало драстике и каустике, јамачно у намери, да се боље разуме и осети.

(Свршиће се.)

СИТНИЦЕ.

(Несретан човен.) „Ти си, брате, најсретнији човек, на свету“, рећи ће неко своме познанику глумцу. „Имаш што год хоћеш и желиш.“ — „Тоје истина“, — одговори глумац. Само вам врло несретан у љубави,“ „Како тог“ „Па, ето, како! Прва девојка, коју сам заволео, удаде ве за другога. Заволех другу, а она Ова трећа опет удаде се за мене!“

Издаје управа српеког народног позоришта.

са

„а