Позориште

Пи

—2ожја 150. рсољој—

0, иронио ! Ко порећи сме,

да баш у вама лежи срећа сва,

а из ње саме њена пропаст зја 2

Служећи другом из таштине тек,

радосно траје сањалачки век;

обмањен сеобом, да угоди свим,

сопствену срећу разбија у дим,

и журно плови у бездани вир,

да сконча срећу, да сарани мир!... Глумчев је живот као морски вал,

кад бесно зине, к'о разјарен рис,

заљуља песак и љигави кал,

а пеном шиба облаку у вис,

па кад се испне до врхунца свог

и тек што кликне: „Е, сада сам Бог! Сад сам на мети мојих жеља свих !“ Ал тек забруји други, жешћи рик: диже се млађи, надмоћнији брат,

да скр'а старом, преживелом врат... Муком се пење на највиши врх, суноврат пада помамно у трк;

тек што је савро — пропада ума: јест, то је глумац, ко жели да зна.

6. Лукин Лазић, глумац.

листити.

СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ.

(На добротворну цел. Шаљива игра у 5 чина, написао Милан Савић. Први пут приказана, у Новоме Саду 20. Фебруара о. г.) (Свршетак).

Према свему овоме ја бих рекао, да ова најновија шаљива игра Милана Савића није заслужила онаку осуду, каку је од једнога дела публике и од критике искусила. Она има својих битних мана и слабости, и још ни из далека не показује савршенство Форме и снагу уметничког генија, али није ни оно, за што је неки и неки издају. Јесте да је лако и површно израђен повао, али и у том облику показује дар, који ни српској литератури, ни српској позорници није на одмет.

Па шта је узрок тој индигнацији публике и критике 2

Ја управо не знам! Публика, која већ толико година са задовољством гледи „Рат у мирно доба“, не подноси „На добротворну ПОЛИ ни Тој публици није екандал, кад се н. пр. са позорнице по неколико пари у мраку и шуми изгубе, да већ ђенерал без оФицираи бдка, а кућа без девојака и слушкиња остане. ту публику не вређа призор, где госпођице и слушкиње заједно плачу за официрима и бакама. .

ноге, те на позорници чистио клоаке друштвене; преводиоцу, одбору и управи нико није пребацио, што је миомир од тога посла и нама под

нов метуо. .. али се нашем писцу — вредном и заслужном — у зло пише и најгрђе импутира,

што о свом руху и свом круху као црв ради, не би ли поправио, што неваља, не би ли уздигао и оплеменио, и не би ли евојом спремом, својим даром и духом припомогао ономе, за чим најчеститији теже. . .; али се нашем одбору и управи подмеће свашта, ако се зарадује, кад са српске позорнице могу донети ма и незнатан и мален, али искрен дарак. . . . Ако је то правица; ако је то зрео суд; ако је то пречишћен укус, и ако је то најпосле родољубље : онда доиста не знам, у што сам се ја са својим судом о тој ствари претуриог

Па опет ми се чини, да се нисам преварио. Није мисао, нису уметничке мане овога дела оно, за што се запиње, него је друго нешто. Истина, та горка истина тешко се подноси, па и овом приликом се осведочила она наша пословица, што вели: „Ко истину гуди, гудало му се о уши обије“. Да је писац чудеса измислио, ласкајући налпој сујети инашем уображењу, чуда,

је се једва може веровати, боље би прошао,

тој публици није празно и шупље, што нигде ни јед- него што је бистрим оком погледао у наш жи-

не мисли, ни једнога осећаја нема... ; тој публици зазор и срамота, скандал и провокација, нискост и бесавесност, безобравлук и лакомисленост, празно титрање и бесавесна пшио-

нажа, ако је писац у лакој форми исмејао и жи-|која нас понижава;

говсао неке мане друштва, које доиста по За онај комад још нико није рекао, да ниј нас; писцу „Рата у мирно доба“ није нико замерио, што је из спекулације бацио образ под

: али је вот и наше прилике, па нас изнео у наготи —

слабе п јадне. Ето, то је, што нас против њега дражи, и што му неможемо да опростимо. .

Ми не ћемо, ми неможемо да трпимо иетину, ми сами себи ласкамо, па

стоје. |чекамо то и од другог ми смо слаби, да јуе за|начки погледамо и.у оно огледало, које нами

најситнију бору и мрљу показује... . Рећи ће ми, може бити, когод, да није

=>+