Позориште

+ „А

— божја 158 орсбљој—

том. Чинило ми се као да се звезде ђаволасто осмешкују озго, а високи јабланови, као страшни џинови, пружају им шапутањем своје лиснате, големе руке.

Тек сам пред зору заспао.

Чаробан и тежак сан лебдео је нада мном.

Сневао сам бистро и глатко језеро, по коме плове силни лабудови. Сенка, што је зеленом маховином обрасло дрвље баца, лагано и благо. љуљушкала се на његовим ситним таласима. Дубока тишина владаше свуд у наоколо. Од једном забруја тиха и заношљива мелодија. Језеро се осу неком ружичастом светлошћу — и на њему се показа јато лабудова, на којима сеђаше оно лепо девојче. На оба њезина рамена беше по једно сребрно криоце.

Како јој севаху очи, како ме смешећи се домамљиваше она својом белом, детињском руком!

Огањ је горео у мојим грудима. Опи-

јен њеним дражима узвикнем и — скочим у језеро.

Магловити сан расу се п нестаде га. Хладан, јутарњи дах допирао је у моју одају, кроз отворен прозор, који у врт гледаше, доносећи мирисе орошенога цвећа.

Ја љубим то девојче! — узвикнуо

сам — и сузе потекоше из мојих очију. . »

Избледели су давно редови у књизи мојих успомена, али је поглед мој ипак у стању да проникне у смисао њихов. Многе ствари, што нас у младости за тренутак занимају, старости су једина забава. Марљиво и нежно прибира она све ликове, све црте,и облачећи их у тајанствену одећу меланхоличне туге, ужива у њима поред топлога огњишта, кад снежни сметови завеју поља и равнице.

Да, и ја сам био некада заљубљен!

Ахасвер.

листићи.

СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ.

(„Честитам“. Шаљива игра у 1. радњи, е певањем, од К. Трифковића. — За тим: „Љубавно писмо“. Шаљива игра у 1. чину, од К. Трифковића. — На послетку: „Француско-прусни фат“. ТПаљива игра у 1. радњи, написао К. Трифковић.)

Леп и сваке хвале вредан је обичај, који је управа нашег позоришта завела, да увек, када се позоришна дружина бави у Новом Саду, свечаном предетавом прослави 19 фебруар као у помену на Косту Трифковића, који је на нашу велику тугу и голему жалост сувише рано преминуо. Леп је то обичај, а веома је лепо и од наше публике, која многобројним доласком евојим показује, да уме ценити и поштовати људе, који су стекли неумрлих заслуга за драмску уметност и књижевност нашу.

О самој представи сва та три комада толико нам је само рећи, да је све ишло, да већ не може боље бити. Сви приказивачи и приказивачице редом надметали су се у игри, тако добро и живо, да сви скупа и посебице заслужују свако признање и похвалу. Шта више и сама госпођица Л. Бранићева, која је у улози Соке

+= “о =

собарице изашла први пут на позорницу, показала је, у пркос својој младости, толико слободе живахности, окретности, и разумевања онога, чега се прихватила, да бисмо могли већ сада рећи, да има еминентна дара за глумовање и за приказивање веселих, живих, несташних девојчица. За цело време представе украшавао је позорницу лавровим венцем окићени лик пок. Косте Трифковића Више пута учинило нам се, као да се смеши, као да би хтео рећи, да је са свим задовољан са приказом својих дела!

(Вампир и чизмар. Позоришна игра у 3 чина, се певањем, по Ј. Сигетију прерадио Ј. Ђорђевић.) Изворне глуме из народнога живота у нас врло су ретке. Размак између Грабанцијаша и Нашиг сељана су читавих једанаест година. Пређе пак и што је било изворних глума те врсте, већином нису биле од трајне вредности, те се по томе ниву могле ни одржати на позорници. Да би се тој невољи какогод доскочило, почели су многи пријатељи нашег позоришта стране игре из народнога живота да прерађују и по-

5