Позориште

~ +

—веоељј 1

На бурно захтевање публике морао је „Чика-Дилбер“ ту песму неколико пута поновити, и већ сутра дан на све стра-

· негу Будиму певала се и свирала се пе-!

сма „Сунце јарко“. „Да ж би знао, Стеване, још и сад

отпевати ту красну песму“, — запита „Чика-Дилбера“ Јоаким Вујић. „А за што не!“ —- одговори „Чика7 7

Дилбер“, па скочи, узме штап, и држећи

62 ребљеј—

та у руци место тамбуре, удеси старачким, ситним гласом песму и дивно отпева „Сунце јарко“.

| Том песмом својом занео је био „Чика| Дилбер“ све госте, који му нису дали све дотле мира, док није отпевао „Сунце јарко“ још неколико пута, па је после на |захтевање морао отпевати још неколико „лепих српских песама.

| (Наставиће се.)

— >= => #+-—————————

____-_-__-—_.-___-_

СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ.

(Марија Стјуартова. Жалосна игра у 5 чинова, од Ф. Шилера, превео С. Д. К.

Наша позоришна управа заслужује сваку хвалу, што негује класичан репертоар. Тим начином даје прилике и публици, да свој укус дотера и оплемени, и глумцима, да себе усаврше у глумачкој уметности, приказујући карактере, који траже дубље студије и озбиљна размишљања. Само тако моћи ће и једни и други дасе узвисе до оног ступња позоришног образовања, без којег нема правог напретка у позоришном свету.

О приказу саме трагедије можемо толико рећи, да је уопште владала складност. Г. Вујићка (Марија Стјуартова) добро је приказала нееретну и увређену жену, али није увек погодила тон, којим треба да говори несретна и увређена краљица. Г. Д. Ружићка броји Јелисавету међу своје најбоље улоге. И овом приликом била је изврена, Штета, што је на два три места у говору употребила неке акценте, који нису били баш краљевски. И њена нема игра кад потписује смртну пресуду вредила је много. Г. Ружић изнео је у свом Мортимеру толико ватре, толико заноса, одушевљења и полета, да би му на томе могли завидети и многи млађи глумци. Г. Миљковић био је као Лестер лепа појава и у опште добро је играо, а сигурно да би играо још боље, да није био, бар нам се тако учинило, нешто мало расејан. Та расејаност била је ваљда узрок, што је одмах у почетку изашао без ленте и ордена о врату, па је морао са сцене отићи по те ствари, и срећом још се на време вратио, да их преда Јелисавети, која их прима од њега, да их обеси о врат Француском посланику. Г. Ђурђевић биће добар Борли, док се мало више привик-

ма

не на то, да што потпуније обележи игром |евојом, да је Борли човек од рачуна, који све што ради, ради по вишем државном разлогу. Г. Добриновићка (Ана Кенедијева) била |је као увек својој господарици одана, верна душа |до гроба. Г. Милојевић добро се држао као |који се трудио, да у Палету изнесе човека по| штена, отворена и непокварена срца. И сви други у мањим умогама били еу добри, а међ њима се одликовао живом игром и живим говором г. Петровић, као Окељ.

НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ У ЗАГРЕБУ.

(ђононда) „Хат. Моу.“ пишу: „После толиких запрека и неприлика певана је 138. марта |[апЧета аћацапдо Понкијелијева „Ђоконда,“ у којој је први пут у овој сезони ступила пред опћинство из нова ангажована примадона тђица Ема Рити и тенор господин Милани. Позориште било је дупком пуно, но представа запињала је врло осетљиво, јер је тенор г. Милани био већ у другом чину тако промукао, да се морало мислити, да неће своју партију до краја испевати; |до душе извео је, но само највећим напором, а морао се један број и изоставити. Гоеп. Миланију очевидно не прија наше поднебље, те би било и поњ и по нас добро, да потражи друго поднебље. Да будемо праведни, морамо признати, да је из почетка певао добро, те емо се већ надали, да ће се до краја држати, но после романце „Слејо е шаг“, коју је још некако отпе:. вас, није више имао гласа.

Гђица Рити, коју је опћинетво врло топло поздравило, отпевала је улогу Ђоконде гласом, који је загребачком опћинетву већ од пре

ки а за њим није заостао ни г. Лазић,