Позориште

бр

ву

ал 7

— бебе 168 сбосј-

у угодној успомени, шта више рекли бисмо, да јој се глас од онда и појачао, а и драматично приказивање много је живље; једно бисмо јој световали, да се певајући држи становите мере. Врло красно отпевала је молитву у првом чину, двопев са Лауром у 2. чину и Финале у трећем чину, ту најејајнију тачку читаве опере. Изврено приказала је и отпевала 88-тоП арију „та џеза ће тотепн“ у четвртом чину, те читави тај призор. Опћинство повлађивало је уметници за читаве представе бурно. Врло лепо решила је своју задаћу цењена наша уметница гђа Лесићка, коју је опћинство сусретало најтоплијим симпатијама. Г. Веспасијани, премда броји иначе Барнабу у своје најбоље улоге, био је нешто промукао, те није свога гласа могао онако развити као обично. Извретан био је госп. Теркуци (АЈуе) како својим приказивањем партије тако и красним певањем. После арије „Та фитрим ебагабећ“ изазвало га је опћинетво бурним аплаусом на позорницу. Морамо хвалом споменути и гђу Формастинијеву, која је партију старе слепе Ђокондине мајке добро отпевала. Збор и оркестар решили су тешку своју задаћу добро.“

(Нанон) „Хаг Хоу.6 пишу :“ 16. марта 0. г. певана је први пут на нашем позоришту оперета „Нанон“, која се на своју корист разликује од многих оперета тим, што има добар либрето. Чин је добро израђен, призори су занимљиви, дијалог досетљив, а особе добро карактеризоване. Овај либрето био би и без глазбе добра шаљива игра. Глазба прилагођује се либрету финим начином, она је једноставна, те се незаблуђује у колосек велике опере, мелодије се лахко примају и радо слушају, а инструментација. није преоптерећена.

Оперета. приказана је с најбољим успехом : у првом реду споменути нам је гђицу Фрајденрајхову, која је насловну улогу приказала баш изврено. Она је своју улогу карактеризовала дражееном наивношћу, која је живо деловала, она је глумила као савршена уметница. Али и у певању била је госпођица Фрајденрајхова врло добра. У госпођици Фрајденрајховој упознали смо синоћ врло врену субрету. |

Гђица Прикрилова имала је улогу Нинон де Л' Анкло коју није ни либретиста ни композитер особито богато искитио. Ипак је гђица, Прикрилова знала част дворске госпође добро спојити са претварањем и галантеријама, који чине хисторички значај Ниноне; певала је пак, да се није могло боље пожелети. Исто тако ДдОбро приказала је госпођица Формастинијева пажа „Гастона“, само што је требала развити нешто више хумора.

Госп. Дескашев

као Д'Обиг певао је

своје песме особито лепо, али је синоћ и био, што-но се вели, добро расположен; препоручили бисмо му само нешто више ноблесе. Гоесп. Сајевић као Мареилак задовољио е својом, хумора пуном игром, као и г. Антон, јкоји је приказао блесастога Хектора. Абе-у г. Кнежевића желели бисмо само нешто више претварања.

Ако још додамо, да су мање улоге биле у добрим рукама, да су зборови живахно певани, да је и оркестар највећу прецизију са најфинијом дискрецијом у склад довео, свако ће појмити, да је синоћња представа ванредно успела, што је и опћинетво бурним вишекратним пљескањем признало. Интенданција изнела је ову оперету тако сјајним начином, да би пристајао и дворском позоришту.“

(Село српскога певачнога друштва у Загребу.) |

„Хаг. Коу.“ пишу: „То село, приређено друштвеним члановима у мањим просторијама грађанске стрељане, било је колико за певачко друштво чаено, толико и за публику забавно. У самој дворани била је подигнута укусно намештена позорница, на којој су сами чланови и чланице друштва одиграли шаљиву игру „Љубавно писмо“, од Косте Трисковића. Овај комад спада међу боља дела популарнога драматичара. Заплет му, који се налази у љубавном писму госпођице Евице, доста је занимив, те игра, добро изведена, може постићи цел, наиме угодно развеселити гледаоца.

Приказивали су: Васу Видића, лечника, г. Стеван, пл. Милетић ; Марију, његову жену, госпођица, Анка Блануша; Лазу Дражића, адвоката, г. Грујић; Софију, његову жену, гђица Милка Иванишевићева ; Евицу, сестру Видићеву, тђица Даница Домитровићева; Милана, правника, г. Радосављевић; Јована, слугу код Видића, г. Јованић.

Сва господа, особито пак дражесне госпођице, глумили су правом вољом, тако, да се управо неможе изрећи, ко је од кога бољи био, и своју улогу боље одиграо и схватио и извео. Ми само констатујемо, да је опћинство било представом дилетаната не само задовољно него готово занесено, тако, да повлађивању и пљескању није било краја.

Главну заслугу за успех добровољачкога

овога глумачкога покуса стекао је велезаслужни редитељ наше драме, господин Никола Милан, који је добровољце вешто поучио. Опћинство признало му је то, изазвавши га неколико пута. — После представе забављало је певачко друштво под равнањем г. Ј. Ајзенхута госте својим песмама, а анимирана младеж није могла прегорети, да се, ако и без бучне свирке, не ухвати такођер у коло.“ л.

Издаје управа српског народног позоришта,