Позориште

"65

Бо

— Воја 167 «4обосу—

вој тог мезимчета народног, како Хрвати тако и ми Срби — а ктому се овде збори српским језиком, којим се н Хрвати служе.

Како Хрвати тако и Срби не требају да гледају у томе какве народносне зађевице, јер уметност не познаје народности — те нека се сви сложно ухватимо у коло, да достојно прославимо нашега великана и уметника.

Овде ћемо у кратким потезима да нацртамо живот и рад г. Милана, да и наша читалачка публика упозна његово деловање на пољу драмске уметности, којег ће славити 28. марта (9. априла) о

Г. Милан родио се 6. децембра 1843. године у Будиму. Једини је син Паје и Александре Симеоновића. Отац му беше родом из Земуна, а мати из Сент-Андрије.

Његови родитељи били су имућни, али су пострадали 1848. год. кад је у земљи беснио грађански рат. Отацму је наскоро умрђо, а сирота мати уложила је све своје силе, само да пристојно васпита свога јединца. Своје прво знање црпио је у будимеској гимназији — тадањи управитељ беше Гаснер. Но како је под Баховом системом уведен немачки језик у школе као обли-

гатан — није чудо да је наш Милан пријањао више немачком језику и — Немцима. Како му

је мајка била велика љубитељица позоришта, то је и наш садањи свечар, а тада одрасли већ младић, одлазио с њоме у позориште. У њему се пробуди жеља за позориштем, те одлучно изјави матери, да он не ће даље школу полазити, већ да кани п позоришту и посветити се драмској уметности. Она се тому опирала, ал' је он остао конзеквентан, те је отишао са молбом своме тутору градском сенатору Ј. Станковићу, да он поради код директора Карла Аледорфа, да га овај прими у везу његовог позоришног друштва. И збиља пође за руком г. Станковићу испословати му ангажма, те наш Милан ступи први пут 9. априла 1851. године на позорницу у комаду „Те ВИпде уоп Рага“, и то са платом од 20 Ф. месечно.

Наговором пријатеља му и одличног глумца Карла Шлезингера, оде у стране земље, где је био у ангажману: у Тирнави код управитеља Бема; код Шварца у Пожуну; код Целнера у Брину; код Гурњака у Тешну; код Шолца у Осеку; код Коцкија у Гмундену; код Позинтера у Рајхенбергу; код Леча у Темишвару; а 18790. године прешао је, наговором г. Бранка Стефановића, доктора медицине — ерпеком народном позоришту у Београд — где је заступас струку љубавничку. 1876. године вршио је ратну дужност кроз три

даје прешао на овдашње народно позориште, кому је до данас остао верним и вреним чланом.

да време свога глумовања упознао се са признатим и славним уметницима: Давизоном и Девријеном, па Арапином Олдричем — које је уметнике са највећом пажњом гледао представљати. Каквих је заслуга стекао г. Милан за овдашње нар. позориште, то нек сведоче ова Факта; Већ 1868. године постао је редитељем драме, а као глумац — уметник увек је од опћинетва радо виђен и одликован био. Ту ћемо навести некоје улоге, у којима се овековечио, а то су; „Ранцави“ Папа Флоренцио; „Фромон млађи и Рислер старији“ — Делобељ „Ниниш“ — Косински; „Огледало“ Проспер: „Покусна стрелица“ — пл, Ег; „Девојачки завет“ — Радостин; „Добри пријатељи“ Косад; „Три ружичаста

домина“ — Жорж „Андреа“ — Префект; „Фереол“ Истражни судац; „Доктор Клаус“ Гризинтер, ит. Д. ИТ. д.

Његова „драматичка школа“ сјајан успех, само што је иста, бог

показала је зна чијом

кривњом — брзо престала. Из те школе видимо.

на нашој позорници врену силу гђицу Грбићеву. А да је он добар учитељ, то је показао и недавно, кад је у неколико проба усавршио дилетанте за њихов позив оне вечери, кад су приликом „Села“ престављали „Љубавно писмо. Он св по том истакао, даје уметник у стварању и извађању типичних Фигура на позорници, да је он, и онда кад је у салону, код куће, доказао, је, да је и врстан — учитељ.

А шта да кажемо о књижевнику Милануг

Одкад је у Загребу — написао је ове комаде: „Ветеранац,“ који је ИЕ у нар. позоришту на дан кад су Болин славили сребрни пир; „Аманда,“ а бркова,“ „Два Леополдовца“ и „Тврдоглавац.“ И ту је био сретне руке. Његова „Аманда“ и „Без бркова,“ то су

комади, који не уступају места многим и многим комадима — и они ће остати и после његове

смрти у репертоару нашег позоришта, као и два Леополдовца. „Тврдоглавац“ је већ слабији од оних других комада.

Он је канио устројити позоришно друштво, које би по земљи путовало, а било као Филијал овог позоришта, но зависти и сплетке не допустише тога.

Што је год радио, радио је на корист ове земље, народа и његова мезимчета. Хоће ли му народ за његов рад око унапређења драмске уметности приликом његове двадесетпетогодиш-

| |њице захвалан бити — о томе ћемо се скоро месеца, и за то је одликован ратном медаљом. Та- |

уверити.“

Издаје управа српеког народног позоришта.