Позориште

ПГ 5

—Водеда 171 гробосј—

што више узвисе и заштите од шкодљивих утицаја данашњег социјалног и државног хаоса. Овака тенденција племенита је; с њом постају позоришта доиста шире школе за примену најтежих педагошких принципа.

У Двема госпама видите у двема породицама цело талијанско више друштво. Две су госпе: Леонора и Хортенза. Ко је једна, ко је другаг Прва је пореклом из Лондона, тамо се родила „у низини“, а „остала ипак цвет.“ Гроф Сенегрија позна је, истргтне из сурове околине, васпита је, код њега је позна маркиз Дариберто, заљуби се нагло, и — узме је. Хортенза је чедо аристократско, у добру рођено и одрасло, распусно и размажено, лакомиеслено и, једном речју, свакојако. И Леонора и Хортенза добију пород: прва сина и кћер, друга само кћер.

Шта је радила Леонора, поставши маркизовицом 2 Знала је, приметила је, да је велико друштво хладно, управо не радо је гледа у својим круговима, не прашта јој ; она ее, Философски, в мушком одлуком враћа у свој породички крут, живи тихо и разумно и радно за свога мужа и своју децу. Добро и лепо васпитање деце беше јој једина цел живота. И доиста су јој деца била као два божија цветка. А Хортензина кћи Поста пусто, развратно дериште, са свима ругобама, које данашње веће друштво може ударити на чело једној девојци, у коју мајка није умела још из ранија улити мириса душевног.

Али Леонору постиже немио удес. Син јој Виктор официр на морској лађи, која се дави, спасава једну младу женеку тамног 'и сумњивог порекла, брине се за њезино опорављење и оздрављење и том приликом, као и отац му, нагло се заљуби! Ово уноси буру у миран и племенит живот Леонорин, настају запрегнутости, немири, душевне борбе. Леонора не дозвољава сину женидбу. Долази сумњива љубазница Ема Стјуартова, моли Леонору за благослов; кад не помаже молба, прети и позива се на затајану прошлост маркизину. Леонора на то плане, зовне сина у

салон, иу присуству те девојке из света исприча

му целу своју прошлост. Син, поражен, пада пред | · . И својој жени, узвикне.

мајком на колена. му мати, желим да створиш исто тако тежак живот, као што беше живот твоје матере! Повлачење, одрицање, еамопрегоревање, угушивање у себи свију права жене великога друштва то су захтеви, које, можда, може испунити само једна између десет хиљада! Ја сам учинила то, вели Леонора с поносом, али ко ми јемчи, да ће учинити и овакоја почиње с подлим молбама, па претњом, па дреким пребацивањем твојој мајци због протилости, коју ти исповедих 2... Син љуби и благосиља евоју племениту матер, заповеда

љубазници да моли за опроштење и спасен враћа

|се својој мајци и њезином даљем руковођењу. Богати војвода Ламбрини, уверивши ее о узвишености племените Леоноре, прови њезину чедно васпитану ћерку за свога синовца. А шта чини Хортенза са својом ћерком Естеромг По што је ћерка читаву поворку ерамота нанизала на бројанице материних брука, бега са својим мужем у свет, у Париз.... Леонора, пуна ереће, кличе: Деца су родитељима казна! Деца су награда!

Наша виша публика имала је у овом комаду читав букет интересантних слика из породичког живота и неихолошких студија, које је Ферари похвално извео и с правом заслужио велику награду, коју му је његов народ досудио. Ми не сумњамо да ће многима бити на поуку...

О самом приказу доносе „Новости“ ову оцену: „Онако дело, као што је ово, мора да иде као сат. Дијалози да теку без икаква запињања, а између појаве и појаве не еме да буде празнине, Једном речи комад мора, да иде као подмазана |махина, што овога, вечера —- нека нам се дозволи, |да приметимо — није био случај. Али, наравно, три четири пробе; јер престављачи треба да се уживе у евоје улоге, па да комад иде добро.

Многи од г. г. престављача нису добро схватали своје улоге, или и ако су схватали нису умели љуцки да их изведу; а некима су опет незгодно додељене улоге оне, које нису биле за њих. На то треба пазити при подели, да сваки добије оно, што је за њега, па ма то и најмања улога била; јер ће тек тако моћи, да се изведе задовољавајућа целина комада.

Незнање улога такође спречава правилан ток преставе. Ово је за оне, којих се тиче. Па онда дужност је свакога члана, да пази шта се о њему на позорници говори, а не, да својом појавом противречи ономе, што се о њему раније прича. Не треба никад омаловажавати мање улоге; јер ко се у њима истакне, то је тек прави глумац. | Један пријатељ из публике, познавалац та|лијанских дела, приметио је, да је погрешно преведено, што војвода Ламбрини отеже у говору: на против он говори врло брдо и у брзању се у говору заплете. Поред уметничке игре г. Јовановића ова погрешка ишчезава.

Публике је било доста, што сведочи, да наша публика није ладнокрвна на спрам позоришта, но да жели леп избор у репертоару и језгровиту садржину комада. Ово је увидела и управа позоришна, па се стара, да задовољи укус ну|блике, што е хвалом епомињемо.

Преводиоцу честитамо на избору.

Ако би било могуће, да се учине мало измене при подели овога комада за у будуће, добро би било.“

Издаје управа српеког народног позоришта.

овако тежак комад не би требало, да се даје са |