Позориште

— беде 149 оребоск— Фћ

НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ У БЕОГРАДУ.

(„Млетачки Трговац“.) Драма у четири чина, од Виљема Шекспира, превео Јован Петровић. — Приказана у народном позоришту 8. марта 0. Г.) |

О тој драми пишу „Новости“ :

„Већ је томе преко 270 година, како Шекспир живи на светским позорницама вазда свеж, вазда незастарео, и нема изгледа, да ће са њих скоро вићи. Његове карактере — са малим изузетком, као што су Отело, Хамлет и томе подобни — сретамо и дан данас на улици, у друштву; они живе међу нама, јер их је велики песник ес природе снимао. Њему је свагда била цел, да расветли, разјасни и што очигледније престави и најситнију психолошку, или етичку истину. Он се бавио студијом човечије душе и пратио њен развој од постанка па до краја, испитујући ма и најмањи узрочић, који би био кадар, да иоле поремети правилан ток пвихичког развитка. Такве узроке, а нарочито последице, које отуда проистичу, Шекспир нам је верно илустровао у његовим јунацима, у његовим узвишеним трагедијама. Његови јунаци пролазе све оне Фазе, кроз које човек мора да прође, ако се хоће, да им је развој природан, да ву душевни прелази истинити. 'То је оно, што га и чини великим.

У новије време водила се читава распра о томе, да ли је баш Шекспир писац свих оних драма, које се под његовим именом штампају и престављају ; јер су неки тврдили, да је њихов писац чувен лорд Бекон, који је у своје време био познат са своје свестране образованости. Но

"то је остало недоказано.

У „Млетачком трговцу“ изнео нам је Шекспир „за чудо Фину и силну психологијеку бљику“ — како вели Ј. Шер.

Најверније је велики песник оцртао контраст карактера између оца — Шајлока и кћери му Џесике. Исто месо, иста крв, а таква противност осећаја. Он се -стара, не“ "тледећи на срества, да своје дукате умножи; а она је готова да их однесе своме драгану. Он језверског срца и уме из дубине душе да мрзи; а она нежна и свим срцем љуби.

„Шекспир,“ — вели Хајне — „није хтео, да слика јеврејкињу; он је хтео да изнесе само

Евину кћер, једну од оних лепих птица, које

кад им нарасте крила, излете из очина гњезда, те право љубљеноме мужаку.“

„Пети чин је погрешка у склапању «лана и заплеша“, — вели један наш естетичар, који је у своје време имао страст, да пише веће критике, но што је само дело, тражећи у њима и најситније естешимне погрешке. Дакле овај пети

чин изостављен је код нас за то, што не одговара,

законима драмским и естетичним !! Е. видите, то Шекепир није знао; да је знао, уверен сам, да не би пети чин ни написао. Ај ја опет познајем много дела, која одговарају свима, естешимним правилима, па опет за то садржина им не вреди ни луле дувана.

Шекенир је, вигурно, боље знао, шта је радио и шта је хтео са петим чином од оних, који му тај чин пребрисаше и на четврти чин накаламише нешто из петог чина, што је, наравно, испало врло сакато, па за то му није пгребало дирати у пети чин. Г. Јовановић (Шајлок) доводио нас је до усхићења. Ми се још опомињемо пок. Бачванског у тој улози и морамо признати, да му се г. Јовановић потпуно приближио. У трећем и четвртом чину достигао је врхунац своје снаге. Г. Рајковић (Антонијо) схватио је потпуно карактер своје улоге и извео је на задовољство. Г. Гавриловић (Басанијо) играо је врло добро; али је био несретан у масци. Г. Станишић (Грацијано) још се држи. Г. Лугумерски (Кнежевић | марокански) падао је овога вечера у очи, истина, једном, али лепо изведеном сценом. Г. Анаставијевић (стари Гобо) разгалио је својом игром местимичне суморне утиске. Г-ца Нигринова била је овога вечера добра Порција, али српски језик, српски језик... Незнамо шта је хтела гђа, Ђуришићева са оним меланжем од одела; ваљда талијанке нису биле тако безукусне.

"ИМ остали су били добри“.

ПОЗОРИШТЕ,

(Трифновићево вече) „Ујепас“ пише: „Леп је обичај српеког народног глумишта у Новом Саду, да сваке године на дан 'ТриФковићеве емрти приређује свечано вече, приказујући три најбоље шаљиве игре његове: „Честитам“, „Љубавно писмо“, и „Француско-пруски рат“. Па тако је било не давно и ове године, кад су глумци и опћинство учинили своје, да се прослави успомена даровитога писца комедије, који је на велику штету српеке књижевности пре једанаест година умрђо у тридесет другој години. Ми то навалице напомињемо, не би лим наша глумишна управа завела тај лепи обичај, да се бар кадикад подмлади успомена на три човека, заслужна за хрватско глумиште, а то су: Деметер, Фрајденрајх и Лисински“.

СИТНИЦЕ.

(Добар савет.) Мене ЈЕ јуче назвао наш колега редитељ магарцем ! Ја ћу да га тужим одбору. Шта ти велиш 2 — Ја ти велим, да га не тужиш. — А за што2г— Јер ће бити грђа брука ако

Издаје управа српског народног позоришта.

нашш редитељ то и докаже пред одбором.