Позориште

+ % |

| |

ЗВОН ~“

о

– аса У НОВОМЕ САДУ У НЕДЕЉУ 23. МАРТА 1886, со

„У ТОДИНА 1 | | ј || |

| рееиеМЕ ја + Ба

и фр

НЕ

УРЕЂУЈЕ А. ХАЏИЋ.

Излази за време бављења позоришне дружине у Н. Саду дан пут на по табака. — Стоји за Нови

свагда о дану сваке представе, иначе сваког месеца по јеСад 40, а на страну 60 новч. месечно. —

НА ПОВОРНИЦИ И У ЗИВОТУ.

ШАЉИВА ИГРА У ЈЕДНОМ

ЧИНУ, НАПИСАО М. ти. М.

(Наеставак.)

Петровићка. Врло ми је жао, ал' сад баш не могу, можда мало касније, тамо око последње појаве, та ту и тако најбоље играте!

Душан. (ба себе.) Проклета баба, ал' ко би

сам крив овој својој неприлици, требао сам јој рећи још и ма какво страно име, а не пуштати да то њезина комбинација попуњује!

Смиљка. (Која се међу тим спремила за одлазак.) Ја сам већ готова. Збогом мамице, љубим руку, госпођо !

Душан. Љубим руке милостива ! Збогом ! (Излазе на врата у дну.)

Станићка. (За њим.) Па изволите нас поел пробе опет посетити.

ПЕТА ПОЈАВА. Станићка и Петровићка. Станићка. Ух! та само да се сврти добро! · Метровићка. А шта тог

Станићка. Како а шта тог Па представа.

Петровићка. А тако! Ја сам мислила што друго.

Станићка. Јеси ли чула, ти канда хоћеш да ме вређаш 2

Петровићка. Није ми ни на крај памети, само ми је жао, што тајиш од мене, од мене, која сам ти тако верна, тако искрена пријатељица још од детињетва, а томе је већ толико година —

Станићка. (Брзо) Но, но, није нужде да

их бројипи Не бој се, неће ти умаћи ни једна.

ЏМетровићка. (Другим гласом). Ту имат ти право ! (Наставља првашњим). Ал зато ми је опет тако жао, да ме ту боли. (Показује на срце). Не, нисам ја то од тебе заслужила. Ја, ко-

ја сам — (тоће да плаче).

Станићка. Али, за бога, жено, па шта тражиш ти од мене, реци ми само — "

| етровићка. Да, па што ми не кажеш, да |се Омиљка удаје. Станићка. (Да себе.) (0, та ко би то рађе

|рекао но ја! (Гласно). А јеси ли чула и за когаг је сад одвукао кад има шта да тороче! Сам)

Џетровићка. Доста то, да ја еве знам и

|да је то врло жалосно, да још друге мене пи-

|тају, јез истина, у место да ја њима све напред речем.

| Станићка. (За себе). Или се песмева, ил' мисли ваљда у ствари је штогод с Павловићем. "Не би ни чудо било, да то мисли! (Гласно). Та 'за бога, знаш, да еу врата девојачка сваком о"творена, свако сме покушати ерећу. Па и Смиљку усу сад скоро неколико њих тражили, ал ми веимо, она је још млада, може чекати, а ни њој 'се неће, да излази из куће родитељске. Није било дакле ни код једног баш ништа у ствари, е тога "ви нисам хтела ни говорити, а свет, видиш ка|кав је, одмах износи —

| Петровићка. (Не уме да притаји радост.) | Дакле Смиљка се зацело не удаје 2

| Ставићка. На моју реч, за сад још не.

| Петровићка. (За себе.) Врло добро, само | кад није Смиљка! (Гласно) О, драга пријате_љице, можеш ли ми опроститиг Ал веруј, заиста би ми врло жао било, да је што у ствари, па да од другог чујем. Та ја СОмиљку тако волим !

Станићка. Но засад ти још праштам, али други пут да не насрћеш на мене ни криву ни дужну. Га коме бих пре тако пето и поверила 2 (За себе.) Ђар би тако одмах и цела варош знала,

Петровићка. Та, ми се већ разумемо! Баш ми је мило, што се тако свршило, а била сам „се озбиљно наљутила. (За себе.) А сад морам у комшилук Поповићки, да јој речем шта сам све дознала и да се договоримо шта сад да чинимо. Хвала богу, само кад није Смиљка, а већ сам се "била уплашила, — овако га још можемо обрлатити! Ох, та Поповићка га тако љуби! — а да |нам све испадне за руком, не би ми било на њу