Позориште
— =>
бео У НОВОМЕ САДУ У УТОРАК 25. МАРТА 1886, на
Пе но АВИ
»,ТОДИНА 1]. =
ЛОК. 25
Јо
| Е
+, БРОЈ 4). ~»
А Пт
|
УРЕЂУЈЕ А. ХАЏИЋ.
Излави ва време бављења позоришне дружине у Н. Саду дан а на по табака. — Стоји за Нови
свагда о дану сваке представе, иначе сваког месеца по јеСад 40, а на страну 60 новч. месечно. —
НА ПОЗОРНИЦИ И У ЖИВОТУ.
ШАЉИВА ИГРА У ЈЕДНОМ
ЧИНУ, НАПИСАО М. шШ. М.
(Наставак.)
СЕДМА ПОЈАВА. Станић (долази с леве стране) и пређалиња. Станић. (У лаком, кућевном оделу, с чибу-
ком џи новинама у руци). Балш сам се добро испавао ! (Тегли се.) А, женице, а штати радиш»
Станићка. Хвала богу, кад си ме и сад приметио! Шта радимо Премишљам о ерећи нашега јединчета, кад ти на то не доспеват.
Станић. О, за бога, је-л, не знаш што новије 2
опет стара песма. А
Станићка. Стара или нова, то се мене ништа не тиче. Мени је највише стало до среће детињеи све дотле ћу ту песму певати, док се и ти не опаметиш једном. А време би већ једаред било, то ти кажем. –
Станић. Али, за бога, жено, шта ти је одједаредг Станићка. И ти још питаш шта ми је 2 Та зар не видиш то наше девојче > Вредна је, смерна је, лепа је, а већ јој је скоро дваест година, теби бар могу то признати. Могла се већ одавна удати, а што није, томе си свему ти крив, и нико други.
Станић. Ја ти кажем, жено, кад је наша ћерка тако ваљана, вредна и смерна, онда ће се злату већ наћи кујунџија. За то ти не Оври бриге !
Станићка. Та нашао би се већ одавна, само да си ти друкчији. Да се бар десети тал толико стараш као ја, па би све добро било. А шта ја све морам да трпим и патим! Пред женама не емем ни да речем колико ми је година, — истина, ми се и не разговарамо 0 годинама, то није наш обичај, ал ипак уђе покаткад и то у реч — морам да затајим годину, две, само да би ми ћерка што млађа изгледала, Не, ти и не појмиш шта је материнска љубав кадра да учини за своје чедо. Зар ти имаш осећаја 2 (Скоро да, пламе.)
|
Ставић. (Смеје се.) Ха, ха, ха! То је за|иста велика жртва, коју ти иначе ни под коју цену не би учинила! Је-лиг А, боже сачувај !
Станићка. Да богме, ти ништа друго и не знаш, до само да исмеваш. С тобом већ није више
сад сам ти хтела рећи Станић. Но, шта ви хтела рећи 2 Да чујемо! Станићка. Дакле буди једном и ти ваљан
ти хтела рећи, да је овај Павловић смртно заљубљен у нашу Смиљку —-
рекао, или се тек њојзи изјаснио 2
Станићка. ( Отежући мало.) Није,то не, али моје материнско око, — па и Петровићка, и она је већ приметила —
Станић. (Мало љутито.) Ја не знам само, жено,, докле ћеш се ти поверавати таким сплеткарушама и женама, што иду само за свој лични интерес, а овамо се размећу „пријатељством 2“ И више верујеш њима но своме мужу и свом и рођеном детету, као да су ти они бољи пријатељи но ми! Но није то сад само сада елучај ! А што се тиче твог материнског ока, то ми је изашло већ на врх главе. Твоје „материнско око“ видело је то и за лекарника Максића и за чиновника Лукића, и за трговца Милића и за лечника Кристића и на коме се није још зауставило то твоје „материнско око!“ Не може ни један иоле млађи човек да нам уђе у кућу, а да ти својим „материнским оком“ одмах не увидиш, како је у нашу Омиљку „емртно“ заљубљен, како за њом „лудује“, и шта ти ја још знам.
Станићка. (Љути се и показује знаке нестраљења, жоће више пута да му упадне говор, али не може до речи да дође.)
Станић. („Киво.) А да-ли је заиста тако и да-ли и дете њега воли и да-ли може шњиме |вретно бити, о томе ти не разбираш. Ето, тако
ни разговарати се о срећи нашега 3) а бат,
муж и добар отац и дај си доказати! То сам
Станић. (Упада јој у реч.) Је-л теби он то
др ДЕ
сн
= о |