Позориште
с носа могла прочитати, да је он случајно оже-
криво ни дужно. (Одлази скоро алачући- на десно.)
зе у» 194 редљеј—
се ти са тим својим „материнским оком“ стараш | „за срећу детињу“. Садето и Павловић дотао у кућу, ради те добровољне представе, па наравно | да друкчије није ни могло бити, до да и на. њега падне жребије, да се и на њему заустави твоје — „материнско око“. |
Станићка. (Једва дође до речи.) Но јеси. ди. чуо, твога је већ доста! Та тако немарна оца | нема на целом свету. Срам те било! Али ја ти. и опет кажем, да се та деца воле, па ма се ти
на главу изврно. А и шта имаш ти против Пав-
ловића 2 Зар није то млад, интелигентан човек, од „отмјене“ породице, зар нема сјајну будућност пред собом 2 А и имућан је, и зимус је. наследио петнасет хиљада Форината од евога. ујака. |
Станић. К није него дваеетпет! Знаш ти врло добро колико је добио, па шта онда увећаваш ту 2 |
Станићка. Ах, та ти и не знаш шта сам ја све кадра да учиним за срећу свога детета !
Станић. Дакле, мислиш, тиме би ме обмах-. нула, или приволела, коме да дам Смиљку, ако!
је ваљда богат и имућан» Ја од смиљчиног мужа ништа више не тражим, до само да
је човек на свом месту, ваљан и честит. Ја, .
иетина, ни против Павловића немам ништа, само се бојим, да то твоје оштро „материнско око“ не прође и сад као и лане са оним трговцем из. Пеште, Костићем, што је у мене храну куповао. Врбовала си, боже, врбовала, а он (смеје се) ха, ха, ха! Још и сад морам да се, смејем, кад се! тога сетим. Ха, ха, ха! -
Станићка. (Љутишо.) Па јесам-ли ја њему
њен Лепо је после рекао човек, па мирна Бачка. — Али ја већ видим, да ти ништа друго и не знаш, до само мене да љутиш. С тобом није вредно ни разговарати се,и само је штета, што наше јадно дете мора ту да страда ни
ОСМА ПОЈАВА. | Станић. (Сам.)
Станић. |, па сад шта да радиш с тим женама 2 Дед, изађи с њима на крај ако можеш ! Доказати јој не можеш ништа, саветовати још мање, помоћи дакле најмање. Имају л велике кћери, оне хоће пошто по то, да их удаду. О томе цео дан мисле, а ноћу сигурно о том и сањају. А ако ниси такав ко оне, онда си одмах „диндушманин“ детету, не етараш се за „срећу његову“, и шта ја још знам шта! Кад јој већ не моту помоћи, да ме хоће бар поштедити тим
својим лудоријама ! (Оде на лево, а чабук по новине заборавља на столу.)
ДЕВЕТА ПОЈАВА. _ Петровићка (улази на врата у дну.) Петровићка. (Замишљено ступа напред.) Бадава, паметна је жена та Ноповићка! Истина, млађа је од мене, али је из двадесет девет Ффуруна леба јела, а и рано је постала удовицом. Право вели: Станићка је лукава, пренемаже се,
| лаже. Треба закуцати код маторог на вратима.
Он је глупавији, па ће се одмах одати, а и иначе ће се по њему пре видети, да ли је што у ствари, или не. Право има жена, сасвим право,
она хоће сигурности. Па ако овде није ништа, (пљесне радосно рукама) сваку другу ћемо му.
лакше избити из главе. План емо диван скројиле, тако диван, да би заиста штета била, да
нам не испадне за руком. ДЕСЕТА ПОЈАВА. Станић (улази на лева врата и пређашња.)
Станић (пређе у собу, ал види Петровићку, па тоће да устукне натраг, но међутим ога га спази.) Петровићка. Службеница ваша, г. Отанићу! Станић. (Хладно) Добар дан, желим добар дан ! Ви сигурно тражите моју Даницу, — тамо је у друјој соби, тамо је ишваља. Изволите само !
Петровићка. (Не обвире се на што пи мало).
Смиљку сам баш мало пре видела. Једва да има један час, кад је ишла на пробу са г. Павловићем. А ја гледам за њима, па мислим у себи, о, ала би то био леп пар људи!
Станић (који је дошао рад чибука и нови
на узме из у руке и намести се као да чека
|да она оде. На говор јој неће да пази, но гледа
у новине.) Шта рекосте, госпођо 2 ЏПетровићка. (За себе). Претвара се и он,
бајаги није чуо! Ето ти белаја, ако је ипак не--
што у ствари! А овог је тада Даница намуштрала п дала му добру лекцију, да се не ода. Ар морам испитати па куд пукло да пукло! (Гласно.) Та кажем само како сам видела Омиљку ит. Павловића, па сам хтела и ја да идем шњима на пробу, али звала ме госпођа Џоповићка ту преко, имала је нешто врло важно да ми рече, па нисам могла ићи. (За себе). Ух! то нисам
требала рећи, ал не чина ништа, ја зато нисам _—
рекла и шта емо говориле, (Гласно.) О, а баш ми је жао што их нисам још видела, ал увек се тако баш у тај мах понешто нашло, да ме спречи. А еви кажу, да врло лепо играју и да Смиљка и г. Павловић врло лепо „пасују,“ 0е0бито у носледњој појави. _
(Наставиће се.)
верба Фу == > ф-е————————————
О -
3 2
+