Позориште

–- пр

"схватање његово постаје другима. смешно, кад

АЕ

— ој 195 сребовј—

ЛИСТИЋИ.

+. 6

СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ.

(Нир-Јања. Шаљива игра у три чина, нанисао Ј. С. Поповић. Приказана у четвртак 20. марта 0. г.)

Појаву Кир- Јањину изнети на позорницу већ је по себи одважно дело; али је у једно и тријумф за онога, који ту тешку Фигуру прикаже тако што треба. Тешко, врло тешко је извести она, разнолика кретања и оне често противне нагласке, а још теже је остати у оквиру умерености, не прећи у карикпрање. Добриновић је те разне сметње обишао на вештачки начин: он је био Кир-Јања с душом и с телом. Он је био уметник у сваком призору, у оном домаћем разговарању са женом у равпри е њом због шешира, у призорима е Петром, с Мишићем е Кир: Димом, у сцени кад је гледао своје благо, кад је био у очајању, кад се радовао — та у том и лежи уметнички приказ, што се и ситница изнесе е тако истим трудом, као и најозбиљнија крупница, у којој глумац мисли, да избаци ракетлу, која ће да озари гледаоце, те њему набавити аплауза.

Српека публика прати с особитом пажњом развитак Добриновићевог глумовања. Од више година амо уверава се, како му игра бива све боља и боља, како не прелази с омаловажавањем преко маленкости и како, кад је на позорници, с пуном озбиљношћу ехваћа и приказ зује ма коју улогу своју. У струци његовој је баш велика тешкоћа, не пребацити се, и ако | Добриновић, занесен од које превижљасте улоге, хоће по који пут да пређе међу позоришног комичара — не замера му се толико, јер баш комичару је најтеже држати се вечито оне невидне линије, која дели карактер од карикатуре.

У Кир-Јањи је Добриновић остао доследан том чудном карактеру. Кир-Јања за своју особу није никако смешан. Он страховито озбиљно схваћа свој положај и свој позив — та новцу за љубав жртвовао би све. Али баш озбиљно

дође с осталим светом у додир па и у сукоб. Тврдици није никад до смеја, а најмање онда, кад се на своју штету превари у рачуну; али нама је до смеја и ми смо чисто злуради његовој несрећи. Он нам је смешан, кад дрхће над новцем ; смешан нам је, кад крајцари даје важност огромне суме: смешан нам је, кад од превеликог ципилука тек настрада. Нама је | смешан сваки му покрет, свака реч његова наводи нас на смеј — алион то неће, јер њему на (6 овом свету није ништа смешно.

Е тако је Добриновић и схватио карактер |

Кир-Јањин, тако га је приказао, и ми му из свег срца благодаримо на правом уживању, које имадосмо. А како и не, кад је игра његова у тој улози управо студија, студија од маске, па до најзнатнијег покрета. М 0—%

СИТНИЦЕ.

(Софонлова Антигона Пре негде освећена је нова гимназијека зграда у Амстердаму. Приређена је била и читава светковина за тај дан, па између осталога и ђаци са гимназије престављали су у вече у варошком позоришту

„Антигону“, од Софокла, ш то на језику старих.

Јелина, онако од речи до речи, како је ту своју трагедију написао славни Софокле. Представа је до најмањих ситница изведена на етарински начин, тако, да су чак и корови певали на грчком језику и по грчком начину, и то по компо-

"вицијама менделсоновим. На представу је дошла

одабрана публика, а грчки генерални консуо У Амстердаму Влахос, као што се сад дознаје, писад је о томе својој влади у Атину. Његов отше те ђачке представе пробудио јетаку пажњу, да

је краљ грчки већ позвао млађане глумце, да“

му дођу у госте у Атину, те да и тамо представљају Антигону. ТГрошкове око пута и издржања примио је на себе краљ грчки Ђорђе Т, и као што јављају из Амстердама, употребиће ђаци прве ускршње Ферије на то, да оду у Атину, и да и тамо ПРЕ Антигону.

„(Лоп и синовац му. У неком селу полуди некакав човек. Чељад и комшије вежу га, па одмах зовну попа, да му чита страшну молитву. Поп поведе пи свога синовца, који беше једва једном

довршио богословију, па је, чекајући док и њега.

не запопе, ишао свакад са својим стрицем по селу, те му помагао, а сам се поучавао како ваља поповати. Уз гред ће рећи поп: „Чујеш ли, синовче! Тамо ће бити за цело доста људи. Добро нази шта ја говорим, па и ти онако одтоварај. „Немој да ме осрамотиш пред људма!“ „Не брини се, стриче!“ — одговори му синовац. У том дођоше вући онога, што је полудио. Пред кућом се згрнуло читаво село„Кад онај полудели ч0век угледа попа-и синовца му, он се продере на попа: „Око! Какав си ти владика>““ — „Ја нисам владика“ одговори поп благом скромно; „али се надам, да ћу помоћу божјом и својим трудом то бити.“ — „А какав је то лудак поред тебег ПРО се опет згранути, погледавши у попова синовца. „Ја нисам лудак“ — одговори синовац благо и скромно; „али се надам, да ћу помоћу божјом и својим трудом то бити 2“

Издаје управа српског народног позоришта.