Позориште

г

и

— део

– бор 199 робе

диног човека, било целе породице и народа; истина је, да се из тога могу изродити конфликти снажне, управо, драмске нарави; али је пијанство нека врста телесног недостатка, и не потиче из оних унутрашњих извора, што је карактеристика правих моралних заблуда. Џијанство није кривица, није стрампутица душе, него је патолошки појав тела — било то човечијег, било то друштвеног — па е тога ине би смело ући у освећени храм појезије. Ко хоће да га унесе, мора бирати Форме, које приличе светињи онога места, и мора имати природних услова, који ће га тамо одржати.

Милан Савић је сретно испунио те услове и унео у појезију онај предмет, који је по својој природи њој противан. Он нам је представио пијанство у таком облику, да се ми с њиме можемо помирити, а помирује нас с њиме срествима, која одлучно спадају у појезију. Гадног страсника излечи друга, али племенита страст, која из унутарњости потиче, па тиме су отворена врата бољим осећајима — појетичнијим замислима. Ми јунака, истина, видимо пијана, али у унутарњости његовој ниче у исти мах снажнија, и лепша страст, па у колико она напредује, у толико се ми заносимо за њом, и заборављамо на све друго. Она нам се у души нашој чини тако вилна, да ће све свладати, и ми морамо веровати у природност пишчеве замисли. Наше боље уверење одводи нас са прозе телесних патолошких појава у царство свемоћних појетских осећаја, па ту се наелађујемо.

И заплет је чудноват, оригиналан. Јунак комада не сећа се, шта је у ђору урадио: не зна, да је пољубио неку младу непознату девојку и неку матору удовицу, па да је тиме с једне стране побудио гнушање, а е друге опет насртљиву љубазност. И тек што је изгладио једно, ево му стаде у пут друго: тек што је помирио девојку, у коју се после заљубио, ето му маторе удовице, да својом насртљивошћу све то поквари.

Пољубац у ђору није ретка ствар, и „Пијаној, сналпици мили су девери.“ Та шта човек у пијанству не каже и не учини, што трезан никада не би. И то није ништа неприродно, да има људи, који се трезни не сећају онога, што ву у пијанству учинили. Најпосле са свим је наравно, да отмена, разумна девојке не подноси пијанца, да већ поматора удовица баш много не бира, и да се девојци тек онда, отворе очи, кад види, каква јој је супарница. Све је то са свим природно и са свим оправдано, али ипак за то тако необично и оригинално, да се без неких срестава не би дало згодно употребити. Писац је та срества прихватио, те је од тих елемената учинио леп, занимљив и жив заплет.

Решење заплета је већ слабије и непри-|

родније. Изгледа нам, као да је мало омахнуто, насилно — већ етога, што не стоји у сразмери са заплетом. Колико се девојка бори, док се сломије први пут, да заборави гадну страст јунакову; колико. се згади на њега по други пут, кад види удовицу и чује њене захтеве, па свега тога у један мах нестане, без права узрока, без јака психолошка основа. Натарош Трбић, истина, није управо депз ех шаспа, али његов одношај према удовици, његово разлагање тога елучаја, и његов начин, да уклони сметњу, тако је. индиФерентан за девојку, да не може послужити као узрок њеноме обрту. Једино што се може основано помишљати, то је, да је љубав девојчина према нашем јунаку до тога доба дошла до неодољиве снаге, па да је управо то учинило преват у души њеној. Али ако то узмемо, не знамо, шта ћемо е натарошем.

Према овоме могли бисмо писцу саветова-

ти, да цео 4. чин преради и да расплет боље из- |

веде. Поред пеихолошких недостатака његових слабији је 4. чин већ и у другим погледима. Највише му се може замерити нека чудновата неотесаност, којом дишу готово све особе његове против своје нарави. Ми чисто не можемо да познамо људе из прва три чина, кад видимо шта раде са оном јадном удовицом. Ако писац хоће да удовицу намигушу казни, онда нека је казни тако, како не ће укаљати оне друге карактере, који до тада беху чисти и симпатички. Овако је учинио од удовице створ, који буди сажаљење, не подемех; а од других особа сурове људе, без срца и душе, што није конзеквентно. Ни сам натарош не сме бити суров, ако писац хоће да за њ симпатије стече,и да од њега учини праведног судију туђега греха.

Поред тога било би још по гдешто за поправку. Избегла би се репетиција кад бин. пр. у 3. чину помира између Јелене и Лазе тек до некле успела, па се прекинула доласком Јецићке. Јелена нека се колеба у души, хоће ли заборавити на оно, што је било, те опростити Лази, а у тај мах нека Јецићка ступи, те ту борбу доврши. Тако не би морало бити две помире, и ефекат би био чистији, а и снажнија. И први састанак Јелене и Лазе могао би се боље извести. Где писац хоће да изненади, треба да је кратак, па ипак за то јасан. Дуга разлагања и отезања око речи нису ту на свом месту, и потиру јачину утиска. Најпосле би и вредност комада подигло, кад би се на пр. карактер Јеленин, Лазин и Јовановићкин још јаче маркирао, да од других одудара. Њих троје су отмене душе, образовани људи, који тиме једно друго к себи привлаче, а оним другима импонирају.

(Свршиће се.) :

Издаје управа српеког народног позоришта.

Е %