Позориште

Бе

— ој 207 мробосј—

кад изађе на шиљасто стење. Сви морају пропасти, који су иоле уплетени у тај ужасни заплет. Дездемона мора, њу криви Отело; Касијо мора, њега криви Отело — само што као невин ипак остаје у животу, али рањен. Родриго мора, јер је и он уплетен ту; Емилија мора, јер је, ако и посредно, узрок Отеловом гњеву. Јаго мора, јер је највећи зликовац, али му је п остављена најгрђа смрт. И на послетку Отело мора, јер невино проливена крв тражи освету, јер — то друкче не може бити.

И сваку фазу. свако ниансовање и појентовање у развитку гњева — од безазлености па до ужасног чина — приказао је т. Јовановић заиста на уметнички начин.

Неко одушевљење почело је у мени отимати маха; био сам задовољан.

Његов је „Отело“ заиста велико и промишљено дело; студија у свачем.

Изазивању није било краја. После трећег чина добио је наш мили гост леп венац с народним тракама и натписом.

М. 6—а.

скроз

ИОС А. варлешарита тата ва вани ПН НИ ЕВЕ РЕАЛ НИНЕ ЕЈ | + Самуило Пантелић. |

25. марта (6. априла) о. г. преминуо је у Шапцу Самуило Пантелић, владика шабачке дијецезе. Покојник, који се у грађанском животу звао Стеван, родио се г.1842. Отац му је Јован, добро познати, класично изображени сада пензионовани управитељ карловачке гимназије. Шест гимназијских разреда свршио је пок. Самуило у Карловцима. Тада добије текелијну стипендију и оде у Пешту, где је и испит зрелости положио. Г. 1861. заузимањем А. Хаџића, секретара матичиног, склопи се добровољно позоришно друштво, које је давало представе у Будиму у корист српеком народном позоришту. У том друштву, које је било под управом А. Хаџића, били су ђаци са великих школа и Српкиње из најбољих кућа у Будиму. То друшттво имало је и своју тамбурашку капелу од самих ђака, од којих је сваки био прави виртуоз на тамбури. Представе су даване најпре у лепој, пространој дворани родољубиве станковићеве куће уБудиму, а после у башти, где је била саграђена арена. У том друштву истакао се Стеван Пантелић као најврснији шриказивач. Он је имао ванредног глумачког дара. Већ тада је изашао био на глас као „Кир Дима“ у „Пријатељима“, као „Јован“ у „Покондиреној тикви“, као „стари господар у „Кобном имену,“ а нарочито као „Кир Јања“, у комаду истога имена. У тој улози ступио је и после растанка е Пештом на

позорницу. Кад је 17. августа г. 1861. „Матица Српска“ славила текелијну етогодишњицу у Новом Саду, друштво будимеких српеких добровољаца, желећи узвисити славу споменуте светковине, приредило је, уз припомоћ женских чланова српске народне позоришне дружине, представу у арени код „зеленог венца,“ па је том приликом давало „Кир Јању“, ког је приказао Стеван Пантелић. Он је надвисио игром својом хвалу, која се о њему као „Кир-Јањи“ проносила. Свака реч, сваки покрет био је на свом месту. Па онда она нема игра његова! У сваком појаву била је у њега спојена природа е уметношћу на дивни, естетични начин. Силна публика у |арени била је Хигром његовом очарана, одушевљена, занесена, као никад до тада. Свак је осећао присутност позоришне музе у новом светилишту њеном.

| Али у ту општу радост и занос помешано је било и доста горчине и жалости при помисли, да је то први, а може бити и последњи пут, да српски народ у храму српске Талије гледа једног од најдаровитијих својих синова, кога је Бог и природа на једно, а гвоздена нужда домаћих прилика на друго што одредила! Не знам, или је већи био понос, или већи стид, што је у тај мах осећао еваки Србин, који је своме добру рад. Понос, што могосмо целоме свету рећи: Ето, дођите и гледајте, шта и ми имамо! Стид, што смо страховали, да не буде моћ спољашшних прилика у нас још и сада толика, да се због њих и најсјајнији дарови морају затрпати, још и онда, када су се пред целим народом указали у свом пуном блеску, вјају и величини.

Кобне су биле те мисли заиста, а још кобније, што су се наметале о стогодишњици онога човека, који је све, што је имао, жртвовао просвети народа свога!

После тога ступио је пок. Стева Пантелић још један пут на позорницу, опег у улози „КирЈање, кад се дружина српског народног поз0ришта бавила у Карловцима. Отац нашег народног позоришта и тадањи управитељ његов Јован Ђорђевић трудио се, да га задобије за члана позоришној дружини, али томе је била противна воља покојникова оца, који је хтео, да му син буде калуђер. Стева попусти вољи очиној и оде у калуђере, где је стекао лепа имена и гласа као вешт проповедник, ма да сеи ту еваком приликом видело, да је у покојнику сахрањен велики глумачки дар, који би га прославио, да се посветио био глумачкој уметности.

Да није померио пута своме животу, не би, истина, понео владичанске митре, али би главу своју окитио неувехлим венцем уметничке славе.

Нека му је светао спомен међу нама!

Издаје управа српеког народног позоришта.

-ву4+