Позориште

ен

"Живани имати

пет морамо рећи, да певање није за сваког.

Ран = – Е пи УВА А ОВ

— бео 228 сјрсбеск— | дати. Особито секао леп тип истиче Живана, Публика, застаде у свом немирном раду — та собарица. То је слика живота, слика истине доју оном ћошку већ се зачуо ситан врисак: два члана публике ухватила се за кике — и поче

у најмање ситнице, и смеши се на нас тако умиљато, тако враголасто и симпатично, да нас мора

· задобити, То је тип, каког га давно не видесмо;

тип, који ће и публику и глумца вазда заносити. Најпосле види се, да се писац одликује и снагом и достојанством у Формалнимпојединостима. У нас се то занемарује, па с тога и јест нужда, да се о томе води рачуна, и да се одабере, што је за одабирање. Калић је и с Формалне стране показао, да се е литературом не шали, па и то. је један разлог више, да се од њега добру надамо. Његов је диалог са свим жив, природан и са згодним прелазима. Дикција му је. лепа, по гдегде баш одабрана и енажна, а језик чист, лак и достојанствен. Све то показује збиљу и добру вољу. У - Представе су ишле неједнако. „На позорници и у животу“ није задовољило ни представом. Чини нам се,да по гдекоје снаге нису залегле, па да је и стога комад трпео. „Преки лек“ је за први пут ишао доста округло и глатко, а тђца Максимовића је у улози Живане показала, сву своју снагу и праву своју жицу. Њена игра нас је очарала, и ми се радујемо, што ће у прилике, да увери цео ерпски народ о племенитом глумачком дару свом. „Пркос“ је. стари познаник, али. увек мио гост на нашој позорници. И вечерас нам је показао, да још није престарио, и да ће још дугоп дуго живети, И представа је испала као обично, кад играју наше најбоље снаге. Па о-

(Сабља Краљевића Марна. Алегорија у 2 дела, с песмама, од Ј. Ђорђевића и А.Хаџића, музика од Д. Јенка. Представа за децу 3. априла.) Дошао сам управо у позориште, да гледим оне, који су дошли, да гледе. Алии било је вредно доћи. Отајао вам неко време близу позорнице ипосматрао многобројну публику. Са сваког лица се одејајивала радост и радозналост. Је ли само шушнуло што око оне велике завесе, а публика је теглила одмах вратове, шта више, онај део, који

66 осуо по стражњим клупама, дизаосе и горе,

на клупе, а ботме и на плећа комшијека. У једаред се указаше лампе пред завесом: у публици, у којој је шуштало и кипило, зујало и шаптало, настаде мртва тишина. Главе се почеле дизати и прилегати, као оно зрело класје, кад преко њега пређе поветарац; али и то је била обмана. Завеса је остала онаква, каква је била до сад, и зујање и шуштање отпоче на ново права кошница.

Сад започе свирка: све српске мелодије.

мирно и пажљиво да слуша свирку. Гдекоји члан публике клатио је ногама, те тако држао свирачима такта; онај тамо, млатајући рукама, дотакао се носа свог комшије. Срећом те нов није био осетљив, али освете је морало бити и „ајау!“ зачу се из оне тамо клупе. |

У једаред се подиже завеса. Марко Краљевић стоји на позорници и говори. Могао си чути мушицу, кад би прелетила кроз позориште. Све се стишало, све је било мирно; онај је заборавио на нос и на освету, а овај опет, да се за освету освети. Појави се вила — још већа тишина завлада. Џа кад су тек дошле оне слике, па разне бенгалске ватре! Ја сам стао крај клупе и погледао дуж ње: гледао сам комотно кроз подугачки олук — отворених уста.

Право да вам кажем, није ми било смешно. Нека радост, неко уживање, које не могу описати, обузело ме је: ја сам уживао у њиховом уживању !

Кад се заврши први одељак, започе свирка

Сад ће бити. И заиста. Оне силне главе по клупама почеле су да се дижу и да се љуљају да није било стеге у клупама, за цело би се развила та народна игра. Очи су светлиле, образи горели, груди се надимаху — а опет зато ухватише се тамо у ћошку два петлића у коштац, док се није близу њих указало неко брадато лице, пи одмах створило мир. :

Па кад је тек та публика почела да тап-

ше! Све неки ситни, танки звуци разлегали су

|се по ваздуху; пљескање ми је изгледало, као

кад би огроман лик омањих жаба подигао кон-. церат. Па „Живио!“ па „На ново!“ нема краја.

„Изађем на улицу, да гледам ту публику, кад почне излазити. Као да си из хамбара пустио велику множину мишева: сваки куд који.

Некритичније, а да богме онда и благодарније публике за цело није било у позоришту од — ове српске деце, која су преплавила, позориште. Све по двоје су седела у једном месту, тако, да је било деце до овам стотина,

. — Будућа Србадија, — рече ми пријатељ, који је стајао до мене. М. СИТНИЦЕ. (Да је — не заборави. Пре неки дан даван је у нашем народном позоришту комад: „ Сеоска лола,“ и неком се господину тако допала арија: „Пред њеном сам ево кућом,“ даје одмах на марами везао чвор, даје — не заборави.

Издаје управа српеког народног позоришта.

разне песме. У једаред се зачује коло. Аха!

ШТАМПАРИЈА А, ПАЈЕВИЋА У Новоме САДУ.