Позориште

ЊЕ

—бодоја 248 орсбовј—

чика, као што беху произведени сви његови дру- | С тога ее опело читало испред цркве уз лепо пе-

гови и вршњаци по служби. Кад се Лаза вратио из ропетва, преместио |

|вање мешовитог позоришног збора.

Мрак се већ беше спустио, а на оном су-

се у Ајролди-пуковнију, која је отишла у Осек.| морном и тужном месту, уз слабу светлост свећа,

Он је близу две године пробавио у Осеку. За то време бавило се тамо наше народно позориште и давало представе. Лаза је редовно полазио позориште, и ту је добио вољу, да се ода, глумовању. Наше» позориште оде после у Вуковар. У том и Лаза одслужи свој рок у војсци и добије отпуст. Родитељи његови желели су, да се прими службе; они му беху израдили, да добије место званичника у Осеку. Али Лаза, и без њиховога знања и питања, оде у Вуковар те ступи у нашу позоришну дружину. Први пут изишао је на позорницу у улози „Рада неимара“ у „Зидању Раванице.“ То је било 1868 године.

До пролећа 1871 године био је Лаза члан нашег народног позоришта, где је веома лепо напредовао у приказивачкој уметности, а после тога отишао је у Београд.

Лаза Лугумерски оставио је након себе ојађену жену, Катицу, глумицу народног позоришта у Београду и нејаког винчића.

Лаза је пуних осамнаест година провео на позорници и за све то време одликовао се неуморним радом и ванредном вештином. Не ћемо да напомињемо његових улога, јер их је доста, а сваки се још живо сећа његове игре. Сваку је улогу он марљиво проучио, и никада није пграо — само да игра, него је представљао са највећим одушевљењем. Њега нису обавипали хвалом нити су га китили венцима, али је он опет за то био даровит и добар глумац. И ако гау последње време беше савладала бољетица, ипак је Лаза једнаком вољом и једнаком љубављу приањао око глумачке вештине, Може се рећи, да је до самог часа смрти играо. 11 маја он је последњи пут изишао пред српску публику у улози Рока у „Убојици“ Џа како ли је вештачки играо!... Као да је знао, да је то последњи пут,

Али Лаза Лугумерски не беше само добар глумац; он беше честит човек, и искрен пријатељ, па му је и то прибавило поштовања у свету.

Други дан Духова, пред скромним станом српеког глумца, сакупило се мноштво света, који је дошао, да вредног вештака испрати до вечне му куће, и тиме да му ода достојну последњу пошту. Мртвачка кола, која су китили многи венци, стадоше испред народног позоришта, на коме се цеодан вила црна застава. Са балкона позоришног пролио је топлу сузу за милим другом, вредни глумац Милорад Гавриловић.

Спровод се одатле кренуо Теразијама и стигао на гробље, Тамо је било толико света, да црква св. Марка беше малена, да га прими.

обузималпе сваког још јача жалост. У сред те мртве тишине узе реч Сима Аврамовић. Говорио је прво у опште о глумачкој вештини, а за тимо Лази Лугумерском и његовом раду.

Лаза Лугумерски борави вечити санак поред Алексе Бачванског. Право рече Сима Аврамовић, опраштајући се с Лазом Лугумерским: „Ти си био сиромах... . Твој ће гроб зарасти у траву, поравниће се, али ћеш се ти епомињати!,... На твоме гробу зауставићемо се са сузним очима, показаћемо га другима са речима; (Овде почива један врстан глумац!“ ... | Нека му је вечан спомен међу нама!

# (Драгица Грахор-Фрајденрајхова) преминула, је у Загребу 28. августа 0. г. О великом губитку, који је постигао смрћу њеном хрватско народно позориште, пише „Улепас“ овако: „Била вам је сјајна звезда, па је истом правим светилом засјала; али се изненада навукли црни облаци, и звезде нестало у неповрат. .. Био вам је красан цветак, па у лепо, прамалетно доба управо процвао и мирисом стао напуњати околину; али навалио ненавидан ветар и сломио цветак... Звезда утрнула, цветак увенуо ... и нико им живота не поврати . .. Драгица је била нашој

ништи њено тело и претвори га у прах и пепео. Залуд се пропињала и отимала душа, тело није могло одолети бољи. Данас Драгице више нема, а крај њена гроба грозне сузе лије хрватска Талија. Има и зашто. Беше г. 1875. кад је Драгица у већој партији ступила на позорницу за|гребачку. Требало је неколико година, док се покојница нашла на свом правом пољу, па од онда видимо, како се сваке године управо неве-

достигла је оно савршенство, коме се свак гледалац дивио. Клеру „Талионичару“ („Господар од ковница“) може се сматрати њеним најсјајнијим тријумФом. Овде смо истом у правој светлости могли оценити еву даровитост младе уметнице. Она истинска срдачност, оно нехињено осећање, онај искрени, прави патос остаће полазиоцима глумишта, незабораван. Премда је по нарави била до| ста елаба гласа и крхка тела, опет је знала игуре |своје надахнути правом пеихичном истинитошћу, неком интензивном изразитошћу, тако, да јој и најмањи крет биоу складу са ситуацијом и карактером. Ко би могао заборавити на идеалну појезију неких њезиних ликоваг У уметности је најтеже, да се оно, што је научено и промозгано, причиња гледаоцима и слушаоцима живом, а не

Талији звезда и цветак, али немила болест у-

роватном брзином развија њезин таленат и усавршава вештина. А истом пре две три године

–2>