Позориште
+ – | ~
—оаораја 244 оробосј—
тек уметно израђиваном и дотериваном истином. ПОЗОРИШТЕ. Тој се цели, по нашем суду, примицала покој- (Шаптачева освета). Ни један млади чита-
ница. И баш с тога пријатељ наше драме мора лац наш, а још мање читалица, не ће рећи, да.
жалити, што је црна емрт угушила тако красан је шмркање бурмута деликатна ствар. Пре ће а = - а = +
уметнички и творачки ентузијазам, по ком би рећи, да је то велика махна него уживање. Тако
нам Драгица јамачно изнелајош много саврше- |је мислила и г-ђица Бурне, прва глумица за љу-
~“ . . ~ Е
них приказа ... Била је достојна заменица бавне улоге у варошком позоришту у Рујану.
свог покојног оца на нашој позорници. Ко би био| Али шаптач позоришни никако није био тога Љ о) ~; -
слутио, да ће тако мало вековатиг“ =. мишљења и где год се макао, евуд је била по-
Погреб је био веома леп. Слегао се био ред њега и црна кутијица. Ни за време предсилан свет, да ода последњу почаст својој љу- | става није на њу заборављао ; на против сваки
бимици. Мртвачки сандук беше окићен самим чав је давао прилике лепој глумици, да га у сред.
цвећем и скупоценим венцима. Чланони опере најозбиљније своје игре види, како ужива у тимрхрватске певалису песме тужаљке, а над отво- кању. Најпосле кад јој се досади то гледати, реним гробом изговорио је глумац Андрија Фи- тужи се управитељу, тврдећи, даје то јако узнејан ове речи: „да кратко време, једва што се мирује у представљању и управитељ забрани један гроб заклопио, стојимо, ето, на рубу но- шаптачу дашмрче. Али сад тек наступише дани вога гроба. Поражени и сатрвени гледамо како невоље за младу глумицу. Уживање у бурмуту ће нам прогутати урес и понос наше позорнице, њеном шаптачу није било тако малено, да га богом надахнуту свећеницу храма хрватске Та- ако лако заборави. Он се закуне, да ће јој се лије. Немила смрт покоси је у најлешшем цвету. страховито осветити за то. Из почетка покушањезиног доба: у најдивнијем полету уметничкога, ваше, да се наплати тиме, што јој не хтеде никако
рада потегла је у рани овај гроб. Нема више тошаптавати. Она, дакле, мораде најпажљивије на-
Драгице, миљенице нашега опћинсева. Ко да се учити сваку улогу, те тако излажаше на крај. Али Е - + ~ А ЕН - ~ = не растужи, ко да не заплаче ес толикога губитка. шта је сад радио наш шаптач. Видевши да на тај
Немила судбина допустила је, да неумолна смрт начин не иде, он узе доносити свакојаке новине и
уграби из круга нашег понајбољу силу, којом читати из њих колико је било могуће на глас смо се код куће и пред страним светом увек свакојаке судеке истраге и парнице, или друге дичили и поносили. : |новинарске чланке. И тако, прича тужна глуНезаборављена покојнице! Тебе ће, ето, мица, мени дође да изговорим какво особито посути хладна земљица. Твоје место у друштву дирљиво место, а шаптач ми чита неку беседу остало је празно и пусто. Неетало те између нас | о Филоксери, треба да изговорим „трогателну“ за увек, ал, знај, мила другарице, да докје нас љубавну изјаву, а чујем извештај буџетске ко. живих, живиће и трајна успомена на те у гру- мисије. Један пут покушам да запупим упи падима нашима. Али не само у.грудима нашим, | муком, јесте, али онда не чујем последњу реч свог — сав хрватски народ очуваће захвално славну предговорника ; најпосле ме један пут и извижуспомену твога имена, а у повесници хрватскога де. То је баш и хтео мој дуттманин. Пун позоришта не ће никад изчезнути «сјајни траг уживања и блаженства отрча изакулиса, па узе твога имена. Е шмркати и кихати. Није, дакле, чудо, што је Драгице ! Дико и друго наша! Снивај бла- мученица најпосле тужила суду тога нечовека. то слатки сан у родној нам земљи. Мир био и биотпуштен из позоришта и осуђен на глобу, твоме пепелу, а имену твоме слава, до века али ову плати за њега сама тужитељка, срећна, слава !“ 1 што се избавила тога мучиоца, који јој је преРедитељ народног позоришта Никола Милан тио, да јој убије сву срећу и будућност. спевао је у спомен покојничину лепу песму тужаљку, која се овако евршује: „Тела живот ти само пропада, Вечност по смрти, знај, још никада, Чува вечност ту наша душица Дубље нег' тело твоја гробница.
(Лав Толстој) руски писац, који се прославио својим романом „Рат и мир“, том Илијадом |руском, или „најбољом књигом руском“ како је |кавао сам Тургењев, свршио је не давно шаљиву |игру у шест чинова, коју је назвао „Прва бс|крија,“ т. ј. први човек, који је пропио ракију. |Грађу том комаду узео је из старе руске гатке, |по којој је ракију измислио ђаво, а тежња је, да се руском народу представи у што живљим |бојама несрећа и проклетство, које долази од пијења ракије.
Вечно садиће на тој. гробници " Цвеће другови својој дружици, Чуваће исто да не увене Ћерке Талије и Мелпомене,“
Вечан јој спомен у народу! Слава јој!
Издаје управа српеког народног позоришта...
+
ШТАМПАРИЈА А. ПАЈЕВИЋА У Новоме САДУ.