Позориште

ја Пе о ___|н- = -_-- ___ ___________Њ ос У НОВОМЕ САДУ У СРЕДУ 31. ДЕКЕМБРА 1886, о те 4) ~ =. _____-- „и -__ =. _ ___пе ~ | „у тодина 1. • | | | | „Вин. + | | | а лав - | . - МИ И _: | УРЕЂУЈЕ А. ХАЏИЋ. | а пе ан = __ ла „и САНА (4 | Палави за време бављења позоришне дружине у Н. Саду свагда о дану сваке представе, иначе зваког. "иесепа. по је1 зра на по табака. — Отоји за Нови оба 40, а на страну 6 60 новч. месечно. - | ОПОМЕН _ АНДРИ ДЕСИМИРОВИЋУ, | НЕКАДАШЊЕМ ЧЛАПУ СРПСКЕ НАРОДНЕ ПОЗОРИШНЕ, ДРУЖИНЕ. + 20/9 1886.) Еј, ар су гладне годинице ове и ти нам скрете с трновита пута, нова нам јада и пустоши нове, и ти већ трунеш, руко отргнута, јер чим им један залогај већ дате, и ти пам оде оном дугом стазом, оне се одмах нове жртве лате, тим тамним путем, тајним непролазом, па већ нам скоро празна шака оста, којим се греде — ал не на свет бели, | а њима ни то јоште није доста; већ тамо негде без рока, без дели... | л залуд мука, залуд ужас, страва — а ми трнемо, згледамо се немо, тој гладожеђи нико не надава ! чујемо звона, а не верујемо... Мори нас лањска, осамдесет пета, | покопа редом све цверак до цвета, Па где ти мисјо, где ли нади сјајни, | па најзад морећ' на умору преста — младачке жеље смерови потајни 2 ал' дође грђа, осамдесет шеета, Где она душа, што је роду даде, | та гладна ћерка претходнице своје; што целом свету свет стварати знаде, па сад нас мори све двоје и двоје; што све до смрти траја сред оортшта, | | коси нас, гази — нит клону нит“ заста — несталног пода српског позоришта 2 | ал' нас не рађа, ај нас не изрлета ! Где она слава, што те млада зане, | Читаво гробље слегло се под њоме, па нам те оте у најлешие данег | ал она пушта све то веће громе, Па где ти срце, оно ерце гди је, | све је то мало, све то пишта није! што' пикад ником зла желело није, | Сад један живот жели да попије — што сваком беше брацкије од брата, | пехар ће бити ова рака нова: наш мили друже, жељо закопата 2 ! | Ва две године — па седам гробова, Где ли је то свег Било — па га нема! | Па и ти, Андро, зар и тебе неста 2. Било па прошло, к'о сена голема, И. тебе смаче осамдесет шеста ! која се пружи, да сав свет закрили, | Та још ни оне заменили нисмо, 1" онда се у час распадне, размили.... | јотт ИХ 1 не ожалисмо; Сви твоји снови са тобом су пали, | 1 гроба не прониче трава, прошле те жеље, прошли идејали, | још им се задњи издах испарава, још само оста, ко сен твога сена, | још их кроз бусен кваси суза сјајна, у нашем ерцу тугом заривена, | над крстом јеца речца опроштајна, мила, ал тужна, успомена на те, још се ни Лаза“) примирио није, којом те друзи вечном дому прате, | па већ и тебе вечни покров крије, наш дични Андро, наш Србе ваљани, | | =) Лава Лугумереки и Лаза Поповић, млађи. наш давор-друже, друже — закопани!... | У == 55 И а