Позориште

Угасио се живот, који је посвећен био свестраном просветном напретку народа српекога !

Шреетале су гледати бистре, паметне очи, из којих је сјала благост и доброта срца.

Занемела су медна уста, која су нас заносном речитошћу својом поучавала, да се одушевљавамо за све, што нас води величини и срећи народној !

Малакеала је снажна, вешта руба, која је пуних тринаест година мудро и разборито, вољно п самопрегором, на радост и утеху сваког правог пријатеља позоришне уметности у нас, управљала народним позориштем, том просветном државицом у др жави српској.

За навек је престало куцати племенито, велико срце врпеко, из ког је никло много и много невен-цвеће миља и умиља у славу лепа глава књижевности српске.

Престао је мислити ум, који је светилом својим оживљавао многе и многе слике и прилике провветног и народног нам живота.

Шреетао је живети човек племенита ерца, добре, благе душе, узвишена духа, човек, у ком је верна љуба изгубила нежна и у љубави одана јој мужа, деца брижљива, наставника, хранитеља и бранитеља свога од свака зла и напасти, а пријатељи поуздана друга и у злу и у добру искрена, права пријатеља.

Шрестало- је живети све, што је трошно и земаљско било на покојнику, милом

| нам и драгом, ал нису престали нити ће престати живети дивни етворови ума му и |“ срца, етворови, који ће живети докле год буде Срба на свету!

А ако је и престао бити међу нама, ко може рећи, да смо га изгубили '

Та осећамо, та знамо ми еви, да му је дух остао међу нама, да нас храбри, да не малакшемо у тежњи за узорима народним, да нас одушевљава, да не клонемо у борби за опетанак нам народни.

Дух њетов напаја и напајаће, као оно сјајно сунце небеском светлошћу и топлотом, ерца наша, која га траже и вапију за њим под сињим теретом толеме нам туге! Та туга за драгим нам покојником нека буде у срцу нашем жртвеник, на ком ћемо ввеудиљ приносити жртве паљенице у што већу славу, хвалу и дику његову ! Поклонимо се светлој му успомени п захвалимо се Богу, што нам га даде по великој милости евојој, да нам сјаје као оно еветла звезда на небу просветног нам живота! Бог му дао души у рају насеља, а међу нама нека му је слава и спомен до века !

ХИбтиЋи.

МИЛОРАД П. ШАПЧАНИН.

Књижевник од струке и наклоности, који је с вољом и е убеђењем радио на по-

љу наше литературе више од 30 година, склопио је на веки очи своје 14. Фебруара 0. г.

Подмукла болест оборила је снажно тело његово — из руку му испаде перо, којим је као

мало ко умео елатко и складно да испише осећајб и назоре своје. Чедан и пријатан ре-

чима, био је такав исти и пером; његова вила, није познавала ни двоумице, а камо ли нео| 1 <