Позориште

пи

Т

тесаности. Можда ни један књижевник српеки није у својим радовима тако избегавао речи, које би се могле и друкче разумети, као што је то. чинио он. За то су му и дела у свима круговима радо била примљена, а ни најосетљивији моралиста или Фарисеј не би им могао штогод приговерити. Осим те особине, крабили су му списе још и прикладан и мио стил и језик, каквим новији нараштај не уме више да влада. Може бити да је у том стилу и језику било по кад кад и сувише нежности, и сувише тражених и заокругљених израза и реченица; али то је опет било све за то, да читаоцима предмет свога разлагања, што јасније предочи и прикаже, да се не би друкче разумео, него како га је он сам за. мислио и хтео.

Милорад П. Шаичанин радио је на свима огранцима песништва српског: писао је пееме, приповетке и драме. Највише успеха је постигао својим приповеткама, особито приповеткама у стиховима, тако званим епским спевима. До год је појезије српске, дотле ће се с хвалом и е одушевљењем спомињати: „Невеста Љутице Богдана“, „Монах“ и „Краљево звоно“, ти прекрасни изливи праве појезије. Лирске песме његове угледале су света у збирци: „Жубори и вихори“. У њима се, осим наведених особина, истиче јоши снажна религиозност и искрено веровање, што га је све, нема сумње, навело да и у мно. гим приповеткама приказује свештеника и калуђера, свештенство и манастир, како би религиозном осећању свом дао песничка израза. То га је навело, да напише и драме: „Задужбина цара Лазара“ и „Богумиле“, да у обема истакне природну надмоћ и победу православља над јереси. Та религиозност је, по свој прилици, и била основа његове чедности, а, и углађености у саобраћају са људима.

У својим приповеткама служио се Шапчанин најрадије каквим доживљајем, било својим или туђим. Тај доживљај или догађај истакао је и згодно осветлио ва свију страна, те је око њега тако склопио и приповетку. Језгра његових прича у главном је основана на искуству, узета је дакле из живота; то је и чинило, те су му приповетке биле појмљиве, приступачне па и омиљене. У доцније доба уплео је у своје приче и ствари мистичкога правца, а то се опет из његове религиозности даје протумачити, која често баш код таквих људи хоће да удари правцем тим. Не наводи њих сумња на такво по-, сматрање, на такве рефлексије, већ непојимање природних утецаја на живот и његовлах Функција, који се у неку руку косе са његовим назорима, убеђењима па и са веровањем. У лирским песмама је Шапчанин у главном идеалиста и најрадије се кретао по традиционалним упутствима свеопште лирике. Ипак се и ту ретко упуштао у приказ неисцрпљиве теме евију лиричара, у приказ свемоћне љубави. А кад се и латио ње, он је певао химне у славу брачне љубави, певао је својој жени, својој љуби, или је певао песме у славу братске и сестринске љубави.

У својим драмама био је Шапчанин пре свега патриота и најрадије је _ славне моменте из повеснице српске, како би ти моменти баш утицали на 'задашњу гј рацију, њу тешили а уједно и храбрили опет на славна дела. „Душан Силна“ |

драма, која се управо већма одликује тенденцијом него драмским склопом. Са истог "_новишта ваља му Цосматрати и малу драму: „Милош у Латинима,“ намењену младом раштају српеком. |

Религиозност, патриотизам и чедност јесу дакле најважнији елементи у свима сп сима његовим ; на њих се може наићи готово на свакој страни његових дела; оми дакле најмоћније обележавају и књижевни рад Милорада П. Шапчанина.

Ер рА а