Позориште
ел сва 0 ананас:
–есбе У НОВОМЕ САДУ У УТОРАК 21. МАРТА
пр
+ ПОД. 1.»
у +
Излави за време бављења позоришне дружине у Н. Саду свагда о дану сваке представе, иначе сваког месеца ло је-
ПА Ћ
УРЕЂУЈЕ А. ХАЏИЋ.
а
1895. чољ=—
еф пр
4. БРОЈ 88, +
у +
дан пут на по табака. — Отоји за Нови Сад 40, а на страну 60 новч. месечно. —
ВЕОСВИК И ПОЗОРНИНа.
(Наставак )
После пет минута рећи ће један од предетавача редитељу: „је ли то тај намештај '“ „На сваки начин.“ „Али то не може бити ! Ту утоне човек до преко ушију! Та куд ћу ја евојим дугим крацима !“ „А ви се скупште ма-
лоб — одговори му срдити редитељ. „Напред !“ Шроба се наставља. Представљач, који оно беше _ незадовољан ба ниским столицама, мрто-
ди се у паузама да то свако добро може видити, али редитељ чини се томе п невешт.
У сцени за том ево нам прве љубавнице. Тек што је изговорила прве речи п мало около себе разгледала, а она ти престаде играти па ће редитељу: „Али ваљда ми не ћемо задржати овај намештај 27 „Богме хоћемо!“ „Али то не може бити. На ове отворено плаве навлаке не могу ја обући зелену хаљину; но то би депо изгледало!“ „А ви обуците другу, госпођице |“ „Другу! Вама је то лако казати, ал ја сам је баш за тај чин правила Отоји ме три царева града, а дивна је. Али биу овом проклетом плаветнилу ужасно одорецала... Молим вас, слатки господине редитељу, имајте мало обзира према менн! Па тек столице како су тешке, како ћу ја пренети столицу другоме столу: 'То би тек изгледало смешно п сву сцену покварило |“ Тако све још дуже времена жестоко препире о намештају. Најзад (бе умплостиви редитељ, набавља се друга тарнитура и после дугог кошкања удеви се тако ствар, да. сви буду задовољни. и ецена се опет проба, испада добро, а вад би требала евирка да упадне, али она ћути.
„Мувика!“ — довикује редитељ надзорнику. „Та где је музика: Дајте знак капелнику !“ Од остраг иза кулива укаже се нека глава. „Ја имам други штихворт“ — извињава се надворник. „То онда не ваља! Прибележите ви
(6. =
| себи: код речи: „Љуљашко мојих снова“ има музика да засвира. Даклем, господо, молићу још једанпут“ — окрене се предетављачима, на позорници. „Мало натраг, госпођице! Изволите дакле почети: „увек духовит господин барун!“ „Увек духовит господин барун!“ — отпоче љубавница поново и одговара даље све до штихворта: „Љуљашко мојих снова.“ У тај мах за- – мета груне музика еплно као какви фанфари. |
„За име божје“ — повиче редитељ. „Та то је сувише, јако! „Те још јачим гласом: „Господине надаорниче, зовните ми капелнинка!“ После дуте немиле паузе ево ти капелника. Каже му се, да му је свирка сувише јака, те квари раепололожај, место да та диже. Ви морате тихо брујати! Разумете ли, господине капелниче; Онако тајанствено брујање. „Хоћете ли можда мандоли| натуг“ „да бога, зар немате ништа боље од тих отрцаних мандолината“— очајава редитељ. „О још колико!“ одговори капелник. „Шта велите за „Манастирско звоно“, или за „Гот ди рај“, или за молитву ив „Цампе“% Ја ћу већ изнаћи нешто лепо, немајте бриге.“
После кукњаве за намештајем и невоље са музиком долази у трећем чину мука са оеветљењем. За последњу сцену прописује писац; „бутон, прелаз од седања сунца рађању месеца“, па усред врло лепе сцене грми редитељ: „Лампе и кулиее ваља удесити за полудан! Суфите нека дају румену светлост! Нека се полако емркава, не тако брво! Полако! Лампе нека скоро ноћ престављају ! Црвена светлост с лева! Суфите нека бледо-црвенкасто светле! Још слабије! За име божје та то пагледа као да гори шума!“
И тако се непрестано командује у ни ларма се кад се што рђаво разуме и | изведе.
тој еценевешто па
– =