Позориште
~
„Молим, говподо, за један тренутак!“ птре-
кида најпосле редитељ, приђе надзорнику осветљења и издаје му строта упутства. Све се то лепо запамти. Оцена отпочне поново п, наравно, опет не иде све као што би требало. Сувише _ рано се смркне, седање. сунца изгледа као бенталека ватра,а месец се доцне роди. Кад љу-
бавник збори „о сребрној светлости тихога вребала“ — зарумени се небо одострат као кад ђаци приређују коме бакљаду.
(ад редитељ погледи на сахат, већ је
близу два. Глумцшеу уморени и намучени, поеледњи чин мора се још одиграти, дакле напред!
Језа подилави песника кад види шта се то све ради. Не може ни речи да каже све и кад би хтеб по смео. Он од свега тога не разумева баш ништа. Мора екрштеним рукама да пушта. управитеља пли вештога редитеља, да наређује што ва добро нађе, јер, боме, знању у питањима практичне позорнице и инеценисања он се просто мора поклонити.
А сала последњи чин! Маленкости се не узимају у обаир, ту се гледа само на реч, смисао, нагласак, на гесте и мимику, е, а ту се већ пи песник нешто разумева. Прикупиће сву своју пажњу, да се еве последњи пут што лепше углади. -
Да богме! Посред те ецене од одлучне важности
Пе
А > —__-
ти
110 АЕ
нагне се к њему редитељ, који опет постаде добре воље, јер се проба примиче крају и рећи ће му тихо: „Сутра ће то све другачије изгледати. Онај арени чаршав напред ва свим је ·тадан. Имамо ми други врло леп, диван, који ће правити велик утисак. Тамо натраг на лево у ћотак, који сад тако празан изгледа, метнућемо лонце с цвећем п три грације од Канове. А на десно метнућемо на врло лепу консолу попреје Волтерово од Худона. Ваш је јунак
Олободан, то ће са свим пристајати. Онда. онда. Редитељ тако све једнако, а шшсац седи
као на иглама, рад да штотод чује од свога комада, а не само којекакве ептнице о наментају, украсу собњем, реквизитима. А ва то време издекламују глумци најважније ствари. ЈТроба
ве сврпив и писац одлази оборене главе, а екрушена срца евојој кући. Једна му је утеха јоште преостала: биће
још једна проба пре генералне пробе пи редитељ је обећао: да ће се „сутра све темељито проћи са евима појединостима, да човек може једном потпуну јасну елику тога комада добити. Па ти се у тријумфу окрене шлецу 6 речима: „Та наш се завод баш п поноби тиме, што се ту ништа преко колена не евршава.“ (Наставиће се.)
а а бен
ПА СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ. ме, да Отелб није био црнац, већ Млечанин („Отело“), трагедија у 0 чинова, написао | маурскота порекла. Нарочито постаје тада јасни.
Виљем Шекепир, превели г. Гершић и А. Хаџић, за српску позорницу удесио А. Хаџић; приказан 16 марта 0. Г. __Коментат ри ове грандиозне трагедије љубоморе, једне од највеличанственијих трагедија великога Шекспира, разилазе се у тумачењу, ва што је Шекепир Млечанина, маурског порекла, претворио у дивљег црвца из жарке Африке, мисле, да је велики висина човечје душе хтео у контрасту међу нежном, благом Дездемоном и дивљом необузданошћу жарке природе, оличене у прнцу Отелу, подати трагедији љубоморе што јачи изражај. Било како му драго, многе ствари у трагедији постају вероватвије и јасније, ако се уз-
те многи тај тумач свију
и дубина
"роде,
је поуздање млетачке шињорије у црначкога. војсковођу, и бива љубав Дездемонина према Отелу развумљивија.
Велики трагед Салвини интерпретира Отела као млечанина маурскога порекла, дочим га Ернесто Роси верно по замисли песниковој представља као правога црнца. На својој тријумфа торској турнеји у Загребу, стекао је Роси таковом интерпретацијом његова гласа достојни успех, како то у загребачким листовима, читамо. Није нам на уму, да се упуштамо у тумачење, која је интерпретација боља.
Наш Ружић интерпретира Отела верно по замисли песниковој, као човек жарке тропске приу ком све кључа и врије, те су и кон-
- =>+