Позориште

· највишом скалом, нема

Дан ННВ

и и

трасти међу необузданим бесом и разнеженом нежношћу без прелазних пасажа оштро маркирани. Ипак нам се чини, да је Ружић јачи у патетичној необузданости беспила и гњеннога оча-

ја него у моментима нежности. Нарочито нам

се чини, да прерано почиње код њега елемептарном силом деловати отров, што му га Јаго мефистофелском постепеношћу у душу улева. Његова љубомора није постепена, барем та по ниансирана. Почев са оне градуације у папостизава своје парок-

степеност није изразито

тосу беса и очаја, што сизме и катаклизме. Тако тај патов излази сувише манириран и гледаоца. Не ћу тиме да речем, да Ружићев приказ није добар, коректан и достојан доброга Гласа наше-

умара глумца и

га врлога Ружића, него нам је тај приказ, барем овај нут, на некојим местима био сувише монбтон и шаблониран, а ми смо код Ружића увек свикли на неко индивидуализирано интерпретирање. Ружић је очевидно хтео остати веран типичној шаблони Отела, како је удомаћен на бољим позорницама. Као такав он заслужује хвалу и признање,

Признајемо, да смо овај пут посветили сву пажњу приказивању г. Добриновића у улози Јага. Није друкчије, него да се призна, да је Добриновићев Јаго изврстан у свим ниансама од почетка до краја. Темељна црта мефистофелекога израза у очима и лицу метаморФозирала се према разним ситуацијама тако прецизном савршеношћу, да смо се управо чудили, како му је пошло за руком задржати таморфозву.

Шекепиров Јаго је демон злоће и злурадости у људском облику. Он је рођен с паклом у души. То је инкарнација паклене душе, што чини зло: ради зла, и у том ужива, да зло и да пречи добро. Таквим демонима у људском облику не треба великих мотива ни покретала, да отпочпу паклену акцију, да у њима оживи и ступи у акцију пакао њихове душе. И Шекепир није изнео великих мотива ђаволским интригама Јаговим. Јагу је довољна и проста сумња, да је Отело био неко време љубазник његове жене, да му врати, тобоже, мило за дра-

и ту основну црту и њезину ме

чини

то, улевајући му ђаволском устрајношћу у срце

и душу отров љубоморе на недужну, бедну Дездемону. Он је чисто блажен, да има повода,

искалити макар над ким пакао своје душе. У |

читању Шекспирове трагедије „Отела“ човек чисто неопазице прелази преко незнатних мотива освете Јагове, пак је знак, да је Добриновић дубоко заронио у студију улоге Јагове, кад нам је и тај мотив знао нагласити и протумачити његову вредност оном добро наглашеном изјавом Јаговом, да не ће ни да размишљава о том, јели му сумња на Отела о прељуби са Емили јом основана, већ управо хоће, да сумњу узме као неосперив чин, само да задовољи демонски импуле, да чини зло, макар се у том злу и сам удавио ИМ опу хладнокрвност на догледу казне, рнувнога скога лица, тај суперлатив хладнокрвности. де-

када му скинуше маску са интриганмонске злоће, тако је савршено Добриновић приказао, да смо му се управо дивили, Његов Јато јаспоћом схваћања, израза и изговора пристајао би на прве позорнице евета

Немамо ништа приговорити ни Дездемони тђе Бакаловићке. Била је и лепа и нежна и умиљата и одана и ресигнантна у својој жалосној судбини. Њена улога не изискује јачине гласа у овом комаду, већ више умиљатости и оданости, и за то је и та улога била у добрим рукама. -

Емилија гђе Лукићке, Касијо г. Опавића, Родриго г. Марковића добро пристају, па како су и друге улоге биле добро подељене: испао је и „епзетђје“ у опште добро. _Ј. Хр.

СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ. Ред нозоришних представа,

У среду 22. марта (8. априла): „задужбина цара Лазара.“ Историјска слика у 0 чинова, с певањем, написао Милорад П. Шапчанин, музика од Х. Дубека. (Представа за ђакби децу уду,сахатапосле подне собаљеним ценама.)

У четвртак 23. марта (4. априла): „Максим Црнојевић.“ Трагедија у 5 чинова, с певањем, написао др. Лаза Костић, за српску позорницу удесио А. Хаџић.

У суботу 295. марта (6. априла); „И иганин,“ Позоришна игра у 3 чина, с играњем и певањем, написао Е. Сиглигети, превео Јустин Милан Шимић, за ерпску позорницу удесио А. Хаџић.

Издаје управа срп. нар. позоришта.