Позориште

МИ

пре

(Е

заслепи те као најмљеник порока благује, када ве опачине силника титрају са њеном немоћи, п кад људска плашљивост веже руку власти: тада узима позорница у своје руке и мачи вагу и дере пороке пред страховитим Судом. Њен један миг, па покрене цело царство маште И историје, прошлости и будућности. Дреки влочинци, који су већ одавно у гробу иструли, устају сада на позив свемоћног песништва И понављају свој ерамни живот и то само зарад страховите поуке потометву. Немоћни, као сенке у огледалу, крећу се ужави њихова, столећа пред нашим очима и ужаснути са неким уживањем проклињемо њихов спомен. Кад се не би морал проповедао, кад се више не би веровало у релиђију, кад не би више закона било: и онда би се згражавали кад гледамо како клеца и поврће Медеја низ степене палате после обављена убиства детета. Спасоносна гроза ће спопасти човечанство и у себи ће свако уздизати своју мирну савест, кад страшна ноћница, Леди Мекбет, руке своје пере и у помоћ узима све миомирне мирисе Аравије, да отера гадни смрад на ублетво. Као што очигледна представа јаче дејствује од мртва слова и хладне приче: тако је за цело п дејство позорнице дубље и трајније од морала и закона.

Али овде она подупире само светску правду —- отворено је њојзи још једно шире поље. Она казни хиљаду порока, које правда некажњене пропушта; она препоручује хиљаду врлина, о којима правда ћути. Овде прати њу мудрост п релиђија. Из тог чистог врела прпа

| | |

она своје поуке и узоре и строгу дужност облачи у дивну, примамљиву одећу. Каквим красним овећајима, одлукама и страстима до бујности пуни она нама душу, какве божанствене идеале износи нам, да за њима гредемо ! — Када добри Аугуст издајици Цини, који већ држи да му са усана чита емртну своју пресуду, велик ка: и богови му, руку пружа са: „Будимо пријатељи, Цина!“ — ко из прегрдне гомиле не би у тај мах хтео стивнути руку своме заклетоме непријатељу, да буде раван божанственоме Римљанинуг — кад Франц од Сикингена, пошав да казни једнога кнеза п да се бори за туђа права, случајно ва собом погледи и види како куља дим из његове куле, где му оста жена п дете незаштићени и он даље иде, да одржи задану реч — ала великим постаје ту човек, а како је мајушна и ниска та ненадвладива и страшна судбина!

Колико нам њено страшно огледало представља врдине лепоте, исто тако гадно нам црта пороке. Када бедни и детињасти Лир по ноћи и непогоди забадава куца на вратима своје ћери, када своје седе влави растреба по ваздуху и помамним елементима прича, како је неприродна била његова Регана, кад му страш“ ни бол најпосле у етраховитим речима отиче: „Та ја вам дадох свеј“ — ако нам се ту гвуснох указује незахвалност' Како се свечано том приликом заверавамо, да ћемо поштовати старије и љубити родитеље.

(Наставиће се.)

ПЛИОФИЋА.

(Војнички бегунац“, позоришна игра у о чина, с певањем од Е. Сиглигетија, посрбио Рада пл. Стратимировић. Приказан на нову годину.)

Овај комад давни је знанац наше публике, која је по више пута већ у овом листу упозорена на његове врлине и недостатке, пак уза све то још увек се тај комад одржава и пуни кућу. У естетском погледу овај комад данас једва може издржати строгу критику. Сувише је у њему невероватне романтике, а многи ту. изречени етски назори никако нам не иду М

«

главу. Тако ми никако не разумијемо изјаву грофа Монтија (г. Стојковић) после изјашњења пуковника Доловића (т. Васиљевић), којом се хоће неким начином да избрише жиг срамоте са грешнога одношаја пуковникова, према Драгињи,

(г. Лукићка) жени грофовој за време њезина

девојаштва; још нам је теже резумети грофову

„попећајапсе“ према својој судбини после тога разјашњења. Није нам по вољи ви онај „епа ех таста“, да гроф умире, како би могао пуковник постати мужем своје несуђене Драгиње. Не разумијемо ни ону антипатију Рајкову (г.

Ме

~