Позориште

НЕ У 5

поена

Марковић) према војничком сталежу. То би били савршени приговори овом комаду. Али и ту не треба упадати у анахровизам, те пресуђивати према данашњим захтевима комађе, написано у посве другачијим приликама. Говорећи о оваковим старијим комадима, треба да се духом поставимо на становиште пишчево и да заронимо у прилике, у којима је комад никао, према оној: „Ует Чеп Глећјег У уегафећел, тапвв 1п Плећкетв Гапде сећеп“. И Сиглигети је овим комадом запливао оном романтичком струјом, која је онда провејавала драмску поезију, пак је и он као дете свога времена у својем комаду дао израза одвратности мађарскога ратарског и занатлијскога сталежа у нижим слојевима према у оно доба омраженој солдатесци, и много тога, што се нама данас чини невероватним, постаје нам јасно, ако узмемо у обзир прилике времена, у којем је Сиглигети своје позоришне комаде писао.

Дакако главни чар овога комада састоји се у мелавколичним напевима у тај комад уплетених песама, које су наши честити глумци и глумице управо лепо отпевали. Одмах смо познали словенске мотиве. Некоји напеви чиста су имитација малоруских и украјинских народних песама, као да смо чули певати малоруску песму: „Ти дивчино из Подоља, в твојих рукух моја доља,“

Осим ових песама имаде у комаду и лепих пеихолошких момената, н. пр. онај призор у војничкој тамници. Ту писац нарочито хоће да, нас приправи на то, да нас више узрадује помиловање Рајково,него ли да на нас неугодно делује емрт његова друга у тамници Стаје (г. Спасић), који својим понашањем у тамници не може него ослабити наше сажаљење према њему.

За недељну публику врло је згодан призор у крчми, где разне врсте скитнице и бангалози терају своје оргије. Одвратност према овакове

_ врсте призорима добра је школа за људе из

провинције, да не наседну на лепак, ако се случајно нађу у великој вароши, где разне скитнице вребају на свој плен у оваковим спелункама.

Толико о самом комаду.

Што св тиче игре и приказа, на некојим местима било је мало претеривања, а на другим превише укочености и дрвености. Упозорујемо на то, да је на неким местима, где глумац сам за себе говори, превише гласно и у непосредној

близини онога, који то не би смео чути, говорено, чиме се у велико илузија квари.

(Драгињу), г. Стојковића (грофа Монтија), г. Добриновића (Цветка), гђу Добриновићку (Мекићку), г. Марковића (Рајка) и г. Бакаловића (Грујицу) — у колико није било претеривања и превише гласна говора и тамо, где глумац тобоже сам за се говори. Г. Васиљевић (пуковник) био је добар, али и њега упозорујемо, да се чува декламације и патоса и тамо, где боље пристаје обичан, конверзациони говор. Гђа Марковићка (Јула) била је добра и као приказивачица и као певачица. Похвалити морамо и гђцу Туцаковићеву (ћајаџију) и ради маске и ради живахне кретње и пријатног певања.

Кућа је у паркету и на галеријама била пуна. Да барем тако остане до краја!

Ј. Хр.

СИ НИ Ц | (У шетњи.) Ћути! Не говори са мном! — А за штог — Помиеслиће свет, да ти нисам жена!

СРПОКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ. (Недељни ред представа.)

У недељу Т. јануара: „Равбојници.“ Драма у 5 чинова, од Фр. Шилера. (Г. М. Стојковић, у улови Карла као гост.)

У уторак 9. (21.) јануара први пут: „енека влада“. Са 100 дуката награђена шаљива игра у 8 чина, написао Е. Сиглигети, посрбио Љубомир Лотић.

У четвртак 11. (28. јануара: „Довадан свет“. Шаљива игра у 83 чина, написао Е. Паљрон, с Француског превео М. Р. Поповић.

У суботу 18. (25. јануара: „За круну“. Драма у 5 чинова, написао Франсоа Копе, с Француског превео Д. Ђокић.

У уторак 16. (28. јануара први пут: „Булинарови“. Комедија — водвиљ у 3 чина, написали Морис Ордоно, Албен Валабрег и Аври Керул, превела с Француског Станка Б. Глишићева. Издаје управа срп. нар. позоришта.

Похвалити нам је нарочито гђу Лукићку.