Позориште

ј~= “а

чина, строг према глумцима у неким захтевима сво- | развија, па је тако обраћао највећу пажњу

јим, а веома разложит, поучљив и попустљив у | народним комадима, а од туђих примао је ве-

поправљању и опраштању погрешака им и | ћином само оне, који нам не вређају морал и | неиеправности. дају добре поуке и лепе уметничке забаве.

Те врлине и особине му сачуваће трајну Шапчанин је водио тачан рачун о струци успомену у срцима свију глумаца, које је пот- | уметничкој, књижевној п административној, а помагао, по потреби бранио и увиђаван погла- | то су поглавите дужности сваког доброг управица им бпо. витеља.

Шапчанин, нека му је то у похвалу ре- Он је умео и рачунати и одушевљавати се; | чено, шшао је као управитељ оним путем, држао | а рачун и одушевљење, као што је познато, | бе онога правца, који је обележио п означио | не дају се делити једно од другога ни у нај|Јован Ђорђевић, отац п творац нашег народног мањем, ни у највећем позоришном послу, јер · позоришта. Он је водио бригу о томе, да позориште | су свугде спојени једно е другим, а и морају

буде права народна школа, да се у народном духу | бити спојени. Пека се) 3 афери . 4 А 43 а 2 ЛНОФИЋИ. ПО СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ. __ | у драмским комадима противе се духу драме и.

(„Мајка“, шаљива игра у 3 чина, написао | комедије, где све мора бити јасно, логично мо- | | Т. Чики, превео Ст. Деекашев, приказана 11. тивисано и сви рачуни пречишћени. У оној

јадуара о. г.) | дугој причи грофице Сремске има за позоришни - : | (0 овом комаду написана је опширнија оцена | комад реалистичкога смера сувише силхуетске у броју 10. „Позоришта“ од г. 1895. када је | романтике.

тај комад овде први пут даван био. Код тамо Али уз многе недостатке, ради којих се изложенога мишљења остајем и данас, вамо што овај комад не сматра једним од најбољих твоисправљам једну у тој критици уплетену о- рова Чикијева талента, имаде у њему и доста машку. Из приказа „Мајке“, како је дне 11. тога, што је успело. Нарочито главно лице Јануара приказана, јасно се гразабира, да је „Мајка“, (гђа Вујићка) чије племенито срце нађе учињена неправда Чикију, када му се спочито- излаза за своје љубљене унуке и из најтежих вало, што је допустио, да на крају комада стари ситуација, управо је красно замишљена и изве| барон Виљем Еркењи (г. Лукић) постане мужем | дена. И сатира дресуре одгоја у институту | грофице Сремске (тђа Вујићка); јер Чики у управо је мајсторски предочена. Него да се не | истину није био тако банално комичан, пак је опетује, што је већ о том комаду у овом листу остало само код обновљенога пријатељства. Г. писано, треба да истакнемо, да су наши вредни | Лукић добро је учинио, што је дотичну изјаву | глумци овај цут много допринели, те је комад барона Еркењија крепко нагласио, те тиме при- | постигао већи успех, него ли би га по самој вредио, да комад на крају оставља у души садржини могао постићи. много пријатнији утисак, него ли би то било, Г. Лукић управо је, како треба, приказао да збиља стари несуђени љубавници почине | круту спољашноет и иначе доста попустљиво срце лудорију, те постану мужем и женом. баруна Еркењија. Његови моментани сукоби са Иначе гледе самога комада остаје оно пето | пратиоцем, умировљевим војничким капеланом старо мишљење, да у њему „имаде сцена уси- Костом (г. Николић), постаће типични призори, љених, ситуација укочених и неравумљивих, што се увек радо гледају. Г. Николић као да | прелаза начим немотивисаних и неприправ- | је створен за овакове улоге; а и маска му је љених“. СОпоредне особе, нарочито Емил, унук | овај пут била далеко пристојнија него први пут. | | |

грофице Сремске (г. Спасић), доста су неве- | Не морају војнички умировљени духовници роватно и површно нацртане. У целом комаду | имати увек црвен пос, ; „у имаде доста силхуетеког, а инкогнито и силхуета | Класичан је био г.