Позориште

[7 ______-__---

–есе У НОВОМЕ САДУ У НЕДЕЉУ 21. ЈАНУАРА 1896. =>

мен ИО ЗОМШТЕ 8:

О ан тен

“8

УРЕЂУЈЕ А. ХАЏИЋ.

Излази за време бављења позоришне

дружине у Н. Саду свагда о дану сваке представе, иначе сваког месеца по је-

дан уз на по табака. — Стоји за Нови Сад 40, а на страну 60 новч. месечно. —

миро.

МИЛОРАД 8.

зе 4

„75

ВАВЧАНИН.

ве „вео Бе аа фефе Е, де _

(Свршетак).

Увома је лепа црта Шапчанинова карактера,

> што је увек признавао рад људи, који су за позориште стекли себи лепих заслуга.

Тако је г. 1888. у свом похвалном и вахвалном говору одао достојну почаст 'Борђу Малетићу, Као некадањем управитељу народног позоришта и као вредноме прибраоцу грађе за историјеки развитак драмски и поворишне уметности.

Тако је и 12. априла г. 1892. у част провлаве _ педесетотодишњег _ књижевног рада Јована Ђорђевића приредио евечану представу у кр. ерпеком народном позоришту у Београду.

Том приликом предетављала се „Маркова вабља“, коју је пре двадесет п четири године наптеао јубилар, а предетаву завршио је епилог, који је еаставио Милорад ЛП. Шапчанин.

Песма та пуна је нежних осећаја, песничког полета по заноса, захвално/ признања на оним превеликим неумрлим заслугама, којих је Јован Борђевић стекао, кад је оно пре. тридебет и пет година ударио код нас чврст темељ нашем народном позоришту и развитку наше позоришне уметности, која сваки народ, где се одомаћи, уводи у коло најпроевећенијих народа на свету.

Лепа та речима :

песма завршује се овим топлим

„Има доста ругоба на свету, Ах највећа: бити незахвалан. Тешко оном, тешко и народу,

Који себе не велича претком, Што му светло утираше пута! Ми, захвапни, честитом Јовану, Нашем оцу, нашем првом вођи, Из здружених срдаца шаљемо Нашу љубав, наше поштовање, И молитву топлу небесноме, Да још дуго бди над радовима Талајина нараштаја млада Рад ужива свога рукосада“.

Шапчанин је урадио много пи много за на-

родно позориште.

Светло му име биће златним словима записано у аналима позоришним.

За живота му, истина, слабо ву признавали заслуге његове око позоришта; ал то је вудба свију управитеља позоришних, да их обично никад нико не види, кад позоришту сјаје сунце лепе среће; настану ли пак за позориште тешки, црни дани, завевају ли над позориштем муње п громови: евак ти то вели на сва уста, да томе нико други није крив него управитељ !

Па кад би Шапчанин, уморен од напора, дневног позоришног рада, ступио на праг куће своје, и уз дивни узор женске доброте, уза свога анђела хранитеља, Милке своје, п сред своје миле и драте деце, Саве и Данице, прикушио лепу киту одабраних пријаттља својих: његовим миљем мирио је сав дом му, а у његовом меком, милом збору и говору, био је неодољиви чар пријатељеке пажње и љубави.

М

ЈЕ Зе +

а)