Позориште

|

Шапчанин је био, као што споменух, идеално-релитпозан хришћанин и православни Србин. Поред тога, што је најтачније вршио своје хришћанске дужности према цркви, редовно долазећи на Божје службе, необично је волео лепо црквено појање, што је посведочио и љубављу својом према црквеном певачком друштву. „Корнелије Станковић“, које је својим одиста лепим певањем заслужило ту љубав покојникову.

Он је као неботослов био добар богослов, црквен човек из најдубљег уверења. За то му је и поверавано чланство у комисијама за израду закона о црквеним властима. И његови лепи говори у различитим приликама и његови многостручни списи, загрејани «у љубављу према Богу, проникнути су правом побожношћу,

Такав је био пи у породичном, такав и у јавном животу. Никога није мраио, никоме се није еветио, свакоме је праштао увреде. У истини права хршићанека душа.

Такав је остао и до смрти евоје!

Кад је већ бпо на умору, дошао му брат, свештеник Форђе, да га бодног обиђе.

Кад брат уђе у еобу, Шапчанин отвори очи, махну руком брату, да приђе ближе,

НИЈЕРО

де

едан од- најомиљенијих и најпопуларнијих Ј позоршиних уметника у Наризу у тридесетим годинама био је Нијеро Дебнђро (Рлеттог Пеђптеац). Кад год би се појавио у пантомими „Луди во“, која је неколико стотина пута приказивана, % публика да пукне од смеха. и

Као по многи други знатни комичари, био је и Дебиро у свакидашњем животу мирољубив, скроман, хипохондричан човек, који није марпо да га гледају и да му се диве. Имао је кућицу ва лепом баштом, па му је била најмилија вабава, да фу башту негује ин удешава. У њој се најпријатније разонодио. Своју жену љубио је јако, а имао је и сина који је тежно да по он буде славан ПНијеро.

Али то се оцу није свидело. „Бежи, сине, од позорнице, која човека узрујава и разочарава!“ рече јетко своме сину. „Не надај се, да ћеш на њој наћи праву евећу! Буди честит

екинуо свој

— Читај ми молитву, — прошапута.

Брат метну епитрахиљ, отвори књигу и меланхоличним гласом стаде тихо читати молитву.

Кад је почео да чита „ектеније“, Шапчанин управи поглед на сина свога Саву, који онде стајаше, па му рече:

— „Одговарај: Господи по милуј! Амин! Шта Ћутиш '

По свршетку молитве Шапчанин позове брата, те му руку пољуби, па затражи, те пољуби и крајичак од епптрахиља. Одмах за тим поново заспа, никад не пробуди.

„Па кад једном буде крај борбе и рада,

Зовнеш ме, уморна, из свог винограда,

Метнућу преда те моја скромна дела —

Све, што је слаба рука створила и сплела.

Све, што је потекло из главе и груди

Пред тобом ће бити, па праведно суди.

Суд је земљин варљив к'о сиренска песма,

На земљи су страсти, правда на небесма“.

Ко је тако праведан, богу угодан живот проводио на овоме свету, па отишао светлим дицем Богу на истину као Шапчанин: том ђе душа, по правди Бога истпнога, наћи у рају светла насеља!

да. бе више

=

и бин МУ.

ваналлија, то ће за тебе најбоље бити!“

И он га допста даде једном књиговесцу на науку. |

Кад је човек славан, познају га силни људи које он сам не познаје. Особито су омиљени глумци „често паложени досадном дивљењу њихових многобројних поштовалаца и поштовалипа. Многом „првом јунаку“ а још више „првом љубавнику“ није то баш ни непријатно.

Али не беше тако код Дебиро-а. Чим је костим, желео је да буде само пристојан приватан човек и ништа више, па да се више нико не брине за његово тихо делање. Увек је био узрујан, кад би за њим таптали људи који ву га познали и кад би зазјавали у њега и пружали прсте на њ.

Једнога дана шетао се са својом женом у. булоњској шумици. Два млада елегантна госпо-

"дина ишла су застопце за њима.

Један од њих рече на један пут: „Та гле,

ОВА 4