Позориште

по, +

: из

о 3

пред нама се шета Дебиро !“

„Шта, тај са лепом женском ,“ запита други.

„јесте“.

„Ти се ваљда варат. Тај човек што низгледа као незнатан грађанин, не може бити да је славни Пијеро“.

„Али ипак, он је то“.

> тлу 6

„Не верујем“.

И 2 та т в

„Хајд да У окладимо“.

„Пристајем“.

„Али онда се морамо баш на тога госпо-

7 У РУА, дина обратити, да би ее етвар могла решити“.

„Равуме се. Ја ћу га ословити и запитати“.

Онај први повиче: „Господине Дебпро !“

Уметник је био чуо шта су ена двојица говорила, па се наљутио 'о га је вређало, те није одговорио.

Млади човек опет викне: биро !“

„Господине Де-

Опет нема одговора. „Он дакле није то,“ рече други. изгубио окладу.“

"Пи си

„А ја велим, да је инак он то! Чегај само. Хеј, ви! Једте да сте ви господин Дебиро, славни Пијеро:“

Сад се уметник љутито окрене и повиче: „Шта се то вав тиче, ко. сам ја Оставите ме с миром !“

„Ви бисте нам могли ствар објаснити. Тиче се. наиме, окладе —“.

„Вуците ее даље!“

„Ви сте нестесан човек!“

„А. ви сте безобразник !“

(Свршиће се.)

= рерв] АСоб——— а

ЕР

СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ.

„Досадан свет“, шаљиваигра у 8. чина од Е. ПЏајрона прешла је 18. (30.) јануара у Н. Саду по други шут преко наше позорнице.

Лане, кад је први пут давана, писана је и опширна рецензија и писано је у засебиту чланку о академику, писцу те комедије. Нема сумње да је изврено написана та шаљива игра, која онако Финим тоном шиба и исмева мане друштвене, тако, да у пријатној забави, веселости и смеху и не осећамо како бивамо поучавани. Па драмоки склоп какав јој је, како се одмах у почетку види да ће делити мегдан здрав разум, практичност, искуство са усиљеношћу, неприродношћу, претварањем. Па како се догађаји заплећу, како јето све с лакоћом а природно мотивисано, па како радња живо тече и кад је тиха ситуасија, а расплет, тај тек иде природно и разумно. Каква разлика у расплету овде и у „Бу линаровима“, где снага у тројице сустаде, а овде се одржа у једнога те изврсно изведе до краја изврсну своју комедију.

Што се представе тиче, мора се човек заДИВИТИ и поклонити пред великом вештакињом Ружићком. Ретори могу се у ње поучити наглашивању лепе српске конверзације, а уметници европских позорница не могу забавити оној мими-

ци, оном немом говору, којим црте лица г. Ружићке прате сваку њезину реч, жељу, вољу, зановест, расположај. Па г.Вујићка како је тек одиграла своју де Серанову. Онај пођ]евве, онај (епдтевзе, она промишљеност код сваке речи, код сваког покрета казују нам праву уметницу, којом би се и већега гласа и имена него што је наша, позорница подичити могла. А г, Марковићка у на. јивној својој улози показа тек ремек савршенства. Даровита, вредна, мила та глумица заиста је један од главних стубова нашег позоришта. Г. Лукићка је своју Енглескињу г. Бакаловићка своју Јованку добро, с правим разумевањем, одиграла и г. Спасић као Рајмонд био је целог вечера такав, да се допао че само војвоткињи, него и свој публици. И остали кварили лепоту и округлину целине. На послетку нека је овде с хвалом споменуто п то, што су наше врене глумице развиле тога вечера прави луксус у свом оделу. Нарочито се у томе одликоваше: г Лукићка, г. Вујићка. г. Бакаловићка и г. Марковићка, од којих се свака блистала у свом оделу од свиле или кадиФе. И у том погледу чинило нам се, као да смо у каквом великом позоришту.

Издаје управа срп. нар. позоришта.

нису

де В —