Позориште

СЈ

сипа громове, кад га страст савлада. Па онда се опет мало примири и недогледна га туга еломи. Сијне му на један мах мисао: „Ако је све то лаж“ —- па обори клеветника и у мало што та не угуши.

У том призору, Па кад дозна, да је Девдемона невина, па се укочи, од превелика бола занеми, у очајној тузи својој клоне духом и телом и скрха се на под, страшним болом. Салвини је ту дубоко потресао гледаоце.

У последњем чину Салвини не истиче реа-

лизам приликом дављења Дездемоне као Роси, већ на особити начин удешава самоубиство: пере пме

СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ.

(„Флатан мајдан“, комедија из јавног живота, у 3 чина, написао Дон Томас Родрихујес Руби, са шпанског превео Хајм Давичо. Приказан дне 4. јануара о. Г.)

Драмска продукција више мање свугде опада, не само квантитативно већ много више квалитивно. Французи то искрено и отворено признају, да њиховим већ несталим великанима на пољу драмске појезије нема довољно достојних заменика. Ако се и појави од времена до времена какав сјајнији таленат, да напише један успели комад, све је то недостатно и премало

према жељи публике, која хоће увек нешто ново.

и добро. Најпосле, једно од својства лепоте јест и новост, како право вели Каргер: „Свако лепо је уједно оригинално“, — сад била та оригиналност по концепцији садржине, бита по композицији облика. Још пре неколико година изјавио је Растињак, стални сарадник недељне кронике у Француском листу „Т' Шпзтаноп“: „Доста нам је већ Ибзена и 'Толстоја, дајте нам већ једном нешто Француско, већ смо жељни видети на позорници Францускиње, чисте Француске крви и Француза по срци и души,“ Много је лакше таково што зажелити, него ли испупити. Ко би мислио, да ће уза све декламације о реванши доћи до тога, да се на Француским позорницама, као примерице у Паризу, приказују чисто немачки комади Судерманови, Хауптманови и Фулдини. Мора да је већ дошло до густа, кад се посиже за немачким драмским комађем. И

пререже си врат и гласно етењући, да те еве грова хвата, пада на под, а завтор се спушта.

Тако се свршава трагедија без икакве речи.

Било је и у „Отелу“ много траженога ефекта и намерне декламације, али с друге стране било је и јединства у карактеру и много пвихологије и доследности у интерпретисању.

Да је то самоникла творевина његова духа, оригинао, а не верно чување традиције очеве, копија, ми бисмо Густава _Салвинија могли прибројати у уметнике првога реда. Ал и као

копија ванредно је занимљива уметничка му појава. Х. собу

тако посижу боме позоришне управе на целом свету за комадима из страних књижевности, само да изнесу на позорницу што ново и ваљано. То дакако, није добар знак за драмску појезију у народном смислу. Чини се, да је у опште од свију песничких облика најтеже национализирати драму, те да она понајвише призадржи космополитски значај. Мало имаде чисто и снецифично модерних националних драма, нарочито комедија.

Афекти жрепости, мане и недостатци људи и.

живота, што се у драми и комедији обрађују, више су мање и темељним својим цртама космополитски. Зато ништа није природније него међународна позајмица драмског комађа код разних народа. Тешко би се могло доказатп, да имаде на свету и једна модерна драма или комедија, у којој неби било нешто опште занимљиво за све људе разних народа.

Преко Француза почела се Европа занимати за шпањолеку драмску продукцију. Људи до скора увидеше, да нарочито тамо од новијег времена, када шпањолски писци почеше увиђати, да мешавином романтицизма, како је још у тридесетим годинама владао у шпањолској дра-

матици, нема успеха на позорници, пак се дадо--

ше опет на класичну Форму, уселив је и дотерав према реалистичком духу времена; шпањолека драмека књижевност показује толико свежине, изворности и занимљивости, те је управо вредно, да се спет упозна са шпањолским драмским комадима. Ечегареј је већ давни љубимац Француза и знанац Немаца. Његова прва двадесет и

ЊЕ

| | | | | | | | | | ' Ме

де