Позориште

–

-префе н–—+

+; ТОД. 20). =

фи --

«о У НОВОМЕ САДУ У СУБАТУ 27. ЈАНУАРА 1896. «=ољ»о—

Шо АШ

еф +

+ ПРО И +

оф +

УРЕЂУЈЕ А. ХАЏИЋ.

Излази за време бављења, поворишне дружине у ЊЕ Саду свагда о дану сваке представе, иначе сваког месеца по је-

дан пут на по табака. — Стоји за Нови Сад 40, а на страну 60 новч. месечно. —

ГРАЂА ЗА ИСТОРИЈУ СРПСКОГ НАРОДНОГ ПОЗОРИШТ 8.

Од ЈОВАНА ЂОРЂЕВИЋА.

еснаести дан месеца јулија године 1861. бележи се као дан, Кад је основано српеко народно позориште у Новоме Саду.

Али погрешно би било мислити, да је то позориште тога дана тако рећи из ничега створено, и да га пре тога — ма и у другом виду — никако није било. Елементи, из којих је постало српско народно позориште, били ву ту већ пре шеенаеетога јулија, а овога дана добили су само ново име, нову фирму.

Ту не мислим понављати дуги низ дилетантских покушаја, који су се још од Јелисејићевих дечијих предетава у Бечкереку за владе Јосифа [. па до 1860. кров три четврти столећа протезали; не мислим потрзати заслужна, имена Јоакима Вујића, Јована Стерије Поповића, Атанасије Николића, Николе Ђурковића и других трудбеника. Њихове подвиге благодарно ће оценити доцнији историк, који буде писао о развитку наше драматске књижевности и позоришне уметности. Овде је мален простор за то. Нека им је вечита хвала и слава!

У лето 1860. поникла је нежна биљчица српекога глуметва. Поникла је, али не да поеле кратка века и она увене, као што су редом увенуле све њене старије друге, већ да пусти корен дубоко у српеку вемљу, па да израсте као енажан грм, чије ће се грање весело ширити по свим српским крајевима !

А где је никла та благословена биљчица Да л у ком већем српском граду Даг у самој српекој престоници

А не, већ у једном маленом кутићу Баната, тамо на мртвој стражи Срнетва, на Моришу, у местанцу, чије име многи Србин још ни чуо није — у Чанади. Ту, у том новом Витле-

јему, родило ее пре тридесет и пет година, младо отроче, сраско позориште.

Из времена пре 1860. и пре 1848., кад ву ницале и гинуле многе наше ефемерне поворишне дружине, ировиђење је сачувало два човека, рекао бих само за то, да ову нејаку биљку, ово младо отроче у евоја наручја приме и донекле одрже, а да га доцније српеком народу на даље старање предаду.

Та два човека су: Стеван Протић из Чанада п Јован Кнежевић пз Врањева, обојица директори српеких позоришних дружина пре 1848.

Млади Срби, који су под Протићевом управом у јунију 1860. почели представљати прво у Чанади, за тим у Вел. бемиклуну и Кикинди, били су: Димитрије Ружић, Димитрије Марковић, Васа Марковић, Никола Зорић, Коста Хаџмтћ, Јован тч Андрија Шутићи. Једина Српкиња у том колу била је Драгиња Поповићева, доцније Ружићка.

Чланови ове мале дружинице или су већ помрли, или иначе из позоришта иступили. Само ву Ружић п Ружићка још и сад чланови и стубови српеко-народног поворишта у Новоме Саду.

У Кикинди је ова мала дружиница претрпела прву кризу. Кнежевић долази из Врањева, прима је од Протића под своју управу и доводи је својој кући у Врањево. Ту етупају у његову дружину: Ђура Рајковић са евојом женом Милевом (обоје сад чланови београдског позоришта). Кнежевић је провео више од два месеца у Врањеву, учећи с дружином нове комаде и дајући представе у Новом Бечеју. Отуда доведе дружину при крају новембра 1860. у Нови Сад.