Позориште

Овај корак Кнежевићев био је од неизмерне важности у евојим последицама.

Новосађани су радосно поздравили долазак ввојих милих гостију, српсњиг глумаца. Како нам је пријатно било елушатн српску реч са оних дасака, са којих су нам дотле вамо туђи звуди допирали! Па Срикиња ла се одважи, да буде глумица.

Велика дворана „код царице Јелисавете“ била је по кашто малена за публику, која је листом врвела у „ерпеко“ позориште. Новине су с одушевљењем говориле о представама срп-

== ува сву (Наставиће се).

ПДИСТИЋа,

СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ. (Хетман, драма у пет чинова од Пола Деруледа, с Француског превео Душан Л. Ђокић.) Пета овогоцишња новина, још године 1871 написани „[' Нела“ Пола Деруледа без поговора је највиђенији лик у друштву дошљака са

„ стране, што које преко Београда које преко Велике

Кикинде дођоше амо у Нови Сад, наоружани до зуба, да по што по то извојују себи овде место, као знајући, да им је то онда поуздана препорука за провинцију, где а рипејо царине као да се угнездио либерализам најширих груди. Ако је „Хетману“ ваљало притећи у помоћ „Булинаровима“ те спасти част Француској према суседној јој земљи хидалга заједно са њеним „Галеотом“ и „Златним мајданом“, онда се може слободно испрвити и рећи, да је часно и дично и извео „свој — на послетку не толико баш ни тешки задатак. А осим тога му је свакако стало било и до тога, да оправда необично поверење наше управе, које му је ова указала тим, што Јели не сачекавши успех премијере му — као год оно године 1872 са БирхпФајферијадом, што се зваше „Мати и син“ — одмах за сутрадан, до душе „за народ с обаљеним ценама“, иставила прву репризу. Управа је овом приликом имала — нека ми опрости, што ћу се послужити тривијалном Фразом Молијерева Жоржа Дандена роп пех, запз ФЧошје. „Хетман“ се одлучно допао а, допао се, што се морао допасти већ сам собом, својом свежом и чистом — чисто долазим у искушење а опет не смем да кажем Француском — појезијом и евојим отменим и господственим

Буе

54.

еке позоришне дружине. Димитрије Ружић и Драгиња Поповићева беху већ тада Љубимци публике. Кнежевић се спремао, да целу зиму проведе се дружином у Новом Саду.

Али ва време представе „Кир Јање“ (20. дец.) на један пут се у препуној дворани овети неки потрес. Један зид био се слегао. Опаеност је била очевидна. Кнежевић мораде прекинути своје представе и Нови Сад остаде без позоришта. Кнежевић одведе своју дружину у Срем, у Руму, пошто је набавио у Новом Саду новог члана: Николу 'Недељковића.

-- ту већ толико не стрепим да рекнем: Француским — тоном. А уз то му је још и режија овде са обазривошћу и савесношћу, која као да беше речит тумач ванредну неком пијетету према, предмету, не само прокрчила и углачала него и цвећем најискренијег, онако право словенског гостољубља посула пут, што води у позориште Дунђерскога, те би се могло без зазора затвр- | дити, да је у тријуму ушао, да му је пратња, или, да се боље разумемо, војска била само мало бројнија и ратоборнија, па ма и не тако одушевљена и слободе ради на све готова као од трећега чина даље он, одмах од првога несуђени зет му Стенко и од другога козачка амазонка Маруса и стара јуначина Мојсије. .

„Хетману“ је свом Дерулед скројио Фабулу но нешто и непоузданим датима из историје украјинских козака око половине седамнаестога, века, кад је на престолу Пољеке седео Владислав ТУ. Фрел Герас, у почетку још „умировљени“ — преводилац вели: некадашњи — а после по потреби реактивисани козачки Хетман, био би стожер, око којега се обрће, у којем се усредсређује сва радња. У њега је ћерка, делија девојка Микла, која са својим бабајком и са из. браником свога срца једе горки хлеб заточенички на дворима пољскога Владислава. Ту је с њима и отпадник Демид, још довољно млад, да крај свег свог отпадништва сме видети не само како је Микла лепа и привлачна него и како њему ту нема другог спаса него по што по то уклонити сретнијега Стенка. На руку му иде у том украјински чивутин Шмул те им пође за руком

По == ~

с