Позориште

страном Српетву. Времена беху озбиљна,

Е пас ВВ НЕ

–е«ва У НОВОМЕ САДУ У

(оне ан

ТОД, Ш

5 да

НЕДЕЉУ

ПИАТ, ·

— з>

28. ЈАНУАРА 1896. «=о>=>—

ко Ф-5- -

“ВР Е. +

(8 у

УРЕЂУЈЕ А. ХАМИЋ.

Излави за време бављења поворишне дружине у Н. Саду свагда о дану сваке представе, иначе сваког _ месеца. по један пут на но табака. — Стоји ва Нови Сад 40, а на страну 60 новч. месечно. —

ГРАЂА ЗА ИСТОРИЈУ СРПСКОГ НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА.

Од ЈОВАНА ЂОРЂЕВИЋА.

а сам у то доба био уредник „ Српског „Дневника“, јединог политичног листа у овоДУ хови у народу узрујани. У Бечу се решавала судбина Срискот Војводетва. У „Дневнику“ је тада изашао знаменити чланак: „На туцин дан“ па пера Милетићева. Јавно мишљење

· беше заталасано, народ сложан, на жртве го-

тов. Плодно земљиште за сваку племенитију мибао! Очекивало се, да ма откуд севне варница, па да одушевљење народа букне у иламен. То беху красна времена !

У тим приликама, почетком 1861. покренем у „СОрпеком Дневнику“ мисао о народном позорилиту. То је била моја давнашња мисао, али с којом све дотле нисам смео излазити на јавност, јер сам овећао, да томе још није вргме. Сумњао сам се, хоће л се наћи сраскиг глумаца ; још више, хоће л ев која год Српкиња одважити, да буде глумица; а највише, хоће л се наћи и какав год народни оргат за управу тим српским позориштем, како би оно у метини било народно а не приватно.

Сада је нестало тих мојих страховања. Ту ву били ерпеки глумци; имали емо већ и ерпску глумицу; а нађен је био п жељно тражени народни орган, бар за привремену управу народнога позоришта.

Тај народни ортан нађен је у српској читаоници нововадској, чији су статути пре кратког времена ститли потврђени па Темишвара, и којој је за председника пзабран бло Светозар Милетић, мало доцније изабран и за

_ утрадоначелника“ у Новом Саду.

Узвастопце за тим мојим чланцима у „Орпском Дневнику“, и (без нарочитог позива од моје стране, почну стизати од појединих родо-

(Наставак).

љуба прилози „ма оснивање сриског народног позоришта у овоме Саду“, међу тим прилозима и поједине замашније суме од педебет, ето и више форината. Испрва ву прилози шиљани непосредно уредништву 'Орпекога Дневника“, а за тим се из читаонице изберег нарочити одбор за примање и купљењо тих прилога. Председник томе одбору био је Отеван Брановачки, потпредседник ја, благајници: 'Борђе Д. Кода и Сава Суботић. ~

У то ве Клежевић врати с дружином у Нови Сад, пошто је обишао Руму, Митровицу, Бечкерек п Стари Бечеј. Сад му је дружина умножена била: „Лазом Поповићем, – братом Дратињиним, Михтацлол Гавриловићет, Митаилом Рацом, Младеном Цвејићет, Стеванот _ Чекићет, Љубицом _ Поповићевом, Драгињином сестром и Милицом Труште ћевот.

Представе отпочну 10. јунија у арени „код зеленог венца“ и беху доста добро посећиване, аћо п не у оној мери, као прошле зиме. То даде повода Кнежевићу, да науми неколицини својих чланова плате емањити, Незадовољни чланови истуне из његове дружине веторо: Димитрије Ружић, Димитрије Марковић, Нижола Недељковић, Коста Хаџић, Маниле Гавриловић, Михаило Рац, Младен Цвејић, Стеван Чекић и Дралиња Поповићева подневу молбу читаоници, да их она прими под евоју управу.

Милетић сазове одбор читаонице 9 недељу 16. јулија. Пошто сам објаснио, да се овом. молбом не траже од читаонице никакве материјалне жртве ни обвезе, већ једино то, да читаоница молпоцима позајми нову фирму,

И њих де