Позориште

а МА ај => +

одбор читаонице прими их под своју управу до 1. октобра исте године, а за даље да ће се доцније решавати према резултату, који се за ово време буде показао. Управо ту сам се вамо ја лично ангажовао за успех и према читаоници и према молиоцима; али сам се највише уздао у прославу стогодишњице Текелијине, која је заказана била за 17. август исте године, — и нисам се у свом наду преварио.

Тако је постало српско народно позориште у овоме Саду 16. јулија 1861.

Одмах други дан приступе овој, сад већ народној, дружини још и ови чланови Кнежевићеве дружине: Љубица Поповићева, Мтилица Грунчићева, Никола Зорић, п Јован Путић.

Ђура Рајковић са женом и Лаза Поповић остали су верни Кнежевићу и отпутовали с њиме у Врањево, где он брзо састави нову дружину, с којом се већ у септембру појави у Сомбору, а после обиђе бСентомаш, Кикинду, Мокрин, Сенту, Стару Кањижу, Вршац, Темишвар и Чаково, где своју дружину по други пут распустл у јесен 1862. У тој његовој дружини били су: Бечкеречани Тоша Пинтеровић (доцније благајник народнога – позоришт: београдског), Јован Поповић, Драгиња Данкулова и шајкаш Милош Цветић.

Одбор читаонице пзабрао је за поворишне послове два пододбора: артистичњи, који ће водити бриту о диециплини, реперторији. подели улога, надвору на пробама и представама, и економски, који ће бе етарати за материјалну страну позоришта. У првоме били смо:

ја, др Јован Андрејевић, Борђе Поповић,

=== с еј С >

Јован Јовановић, Ђура Вукићевић; а у другоме четири млада трговца: Бока Стефановић, Ћира М. Поповић, Васа Ранковић и Коста Новаковић.

Прва је представа била у недељу 28. јудија, посљедња у арени у недељу 1. октобра. За време прославе 'екелијине стогодишњице представљало се шест дана, увастоше, 15., 16., 16. #82 09 и 20. августа,

У току августа примљена су

три нова

"члана у дружину: Алекса Савић, Тоша Мар-

ковић пи Паја Отепић. __Плате особља и дневни трошкови подмиривани су приходом од представа и нарочитим „добровољним прилозима на падржавање поворишта. “ #

Али сад је настало шштање: шта да се даље ради

Да л да се распусти дружина, пошто је утоворени рок, 1. октобар, већ прошао! На то сад већ никако нисмо хтели ни мислити.

Дакле да се и даље предетавља. Али где!

У арени се више не може, наступају хладне јесење вечери. ( тога емо 1. октобра морали почети представу већ у четири чава по подне. У дворани „код Јелисавете“ не емемо, а друге иоле згодне дворане немамо.

Остало је, да дружниу пошљемо куда на етрану на неколико недеља. Шрво да покушамо у Вуковар. Онде смо имали евоје људе: дра Јована Суботића, првог поджупана, Јоцу Марковића, тртовца, пи још многе ваљане младе чиновнике и трговце. Неколико писама су летела онамо и натраг, и најзад отправимо дружину у Вуковар под привременом управом песника Димитрија Михајловића.

(Наставиће се).

листи"иИ.

= Ејс –

СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ.

(„Зец“, шала у 8 чина од И. И. Мјасницкога, превео с руског Милован Б. Глишић, приказан дне 24. јануара о. г.)

Када писац којега драмскога комада сам обележи врсту свога комада: онда треба да и критика његов комад према естетеким правилима за ту врсту драмског умотвора прееуђује. ·

Мјасницки је сам свој комад назвао шалом, т. ј. комедијом у ужем смислу те речи, пак тако

ЛЕ

вреде и за тај комад они општи прописи за комедију у ужем значењу те речи, како смо их у оцени комада „Булинарови“ у бр. 10 овога листа од 20. јануара о. г. протумачили.

Писац се издашно послужио правима, што их естетика даје оному, ко пише шале. И у његовом комаду игра елучај главну улогу, те нас забавља каприсом заплета случајних ситуација. И ту случај почини право чудо и покор, али тако. те се најпосле све добро еврши. Имаде,

| МЕ

а 4