Позориште

пр ј ~

+4- па

МЕ 08

православни Срби играју коло кад звони на службу, а свечари пију вина пре него што приме нафору. Така омашка показује само, да прости сељаци боље знају шта је ред, него по гдекоји драматски писац. Има овде још чудних ствари. По томе што се спомиње „солга“, мислио би човек, да се комад догађа негде у Бачкој или Банату, али колико је нама познато, нигде се код нас не каже „апе“, нити се тепа: „Кока“, нити се вајка „их!“ итд.

Није похвална ни она тенденција у комаду (да ли је овамо доспела из начела или за љубав јефтина вицаг), која би хтела да начини јаз међу „кожухом“ и „капутом“, па се то освећује оном неукусном: „Волем јести и на Божић куљу, нег љубити млада Фркафуљу“. Ако има у салогу српског друштва још тако непросвећеног схватања, да све зло долази од „господе“, на српеку позорницу, ако је рада да јој дамо частан назив школе, не сме ни сумња пасти, да кокетује с њим.

Што се тиче музикалне стране овога дела, веома несретна беше мисао г. Дубека, да уметне у комад из народног живота своје композиције па још и на народне текстове. Већ смо на граници комике (ја бар тако осећам), кад се на, пр. песма:

Ја не певам што терета немам,

већ ја певам да терет растерам, која има свој красан глас, пева на неку туђу арију. То би морале бити арије пуне оригиналности, полета и духа, при којима бисмо могли сметнути с ума неприродност, да српски сељаци, којима је Бог дао тако дивне мелодије, певају туђим гласом! Најлепше се још може слушати кор: „Ој Ђурђев-дане“. Малер је само, што бисмо код свечара на Ђурђев дан (ако је он овде уопће потребан) пре очекивили, да се поји: „Јако пљених свободитељ“, него даворија са ратоборним завршетком: Хура! Да, да, мучна је ствар приказати народни живот, кад га не познајемо

Али нека поштовани читаоци по досадашњим изјавама не помисле, да је референту ово вече пресело. Беше тренутака, у којима је и њему као и свима гледаоцима превирало уживање. На том треба да захвалимо нарочито г. Душановићу (Браца-Тома). Његови прости затуцани сељаци су класични у својој врсти. То су прикази пуни реалистике до ситница. Главне

певачке улоге имаху гђа 8. Марковићка (Криста) и г. Марковић (Радивој). Обоје су свој задатак израдили е великим трудом, то радо признајемо, али нека буду уверени, да бисмо им сву ону музикалну мудрост поклонили за једну народну, а знамо, да би и њима боље ишло од срца. Г. Спасић (Кока) је брижљиво пазио да своју улогу не претера у карикатуру. како га је писац вазда гонио; а и то је заслуга. Т. Филиповића (кнез) упознасмо у досадашњим улогама му као способна глумца Г. Илић може рачунати Мицу у своје најбоље улоге. И остали у мањим улогама учинише своје тако, да је трећа вештина много поправила, што су прве две згрешиле.

Пре „Јабуке“ даваше. се . Доктор Робин“. Није лош комад, али уз г. Ружића могли бисмо га увек гледати. Сувише би било и једну реч рећи у похвалу његове игре, свак се и надаше вечерас велику уживању. Ми се управо природи дивимо, што могаше "у оваким скученим приликама, у којима су наши глумци, без Белике помоћи школовања, створити овакога вештака. А г. Ружићу захваљујемо да и после толико година мучна напрезања има још младићке воље и гипкости за овако тешке улоге. Онај трикратви аплаус, који се као бура носио кроза сву дворницу, беше несвестан рефлекс нашега признања. Остале гђе. и гг. лепо пристајаху уза њ: гђа Марковићка (Марија). својом отменом игром, гђа Добриновићка (Едита) у својој познатој бапској улози, г. Лукић (Џексон) одмереним и достојанственим држањем, г. Васиљевић (Артур) пријатном појавом.

Тих. 0.

СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ. (Ред позоришних представа).

У петак 2. (14) Фебруара: „Краљевић Марко и Арапин“. Историјска слика у 5 чинова, с певањем и играњем, написао В. М. Миљковић, музика од Ф. Гала. (Представа за народ с обаљеним ценама.)

У недељу 4. (16.) Фебруара: „Сабља Краљевића Марка“. Алегорија у 2 дела и 1 слика, с песмама, од Ј. Ђорђевића и А. Хаџића, музика од Д. Јенка. (Шредетава за ђаке п децу « обаљеним ценама у 8 сахата после подне.)

Издаје управа срп. нар. позоришта.